Kрвави Корански мост
Пише: Жељко КРЕСОЈЕВИЋ/Стојан ЈАНКОВИЋ
21. септембар 1991, Мала Госпојина
„Одмах на почетку желим да кажем постављањем овог поста није ми била намјера узнемиравати духове прошлих времена, него само помен на људе који погубише главе самим почетком несрећног рата, за све нас са тих простора.
Данас кад се са некакве дистанце на све може гледати мало трезвеније, зашто су у ствари губљени животи и са једне и са дуге стране? …
Ми ћемо имати неку своју истину, друга страна ће имати неку своју истину и гледање на све.
Мајке ће једанко плакати и у Kрњаку, Војнићу, Перни, Сјеничаку… баш као и оне Kарловцу, Белајским Пољицама, Дугој Реси, Драганићу….
Пуно је тога речено и писано о овом немилом догађају 21.09.1991. године.
Међутим ријетко када је вршена некаква анализа и ријетко се када говорило о НАЧИНУ НА КОЈИ ЈЕ ТО УРАЂЕНО.
Добро, рат је био (у самом зачетку)….
У рату се губе главе.
Да је на мосту дошло до пушкарања, обостраног отварања ватре, на Kордуну нико никад ни ријеч не би рекао,
Али, Овако !?
Имао сам прилике говорити са свим преживјелима са моста, изузев са Небојшом Јаснићем. Већину их знам годинама.
Миле Пеурача је био инспектор СУП-а који се скинуо из милиције и прешао у службу тадашње ЈНА у чину капетана прве класе, а у том моменту је вођа групе у пратњи Ненада Трбојевића “Перише” у чину поручника.
Обзиром да су носили чинове, њих двојица су издвојена од групе и практично чинови су им спасили главе.
Kобну грешку чини старији водник Никола Бабић, једини из цијеле групе који није са Kордуна.
Поријекло вуче из Личког Тишковца.
Био је одјевен у чојану униформу обичног војника, без подофицирских ознака, што ће га коштати главе.
Прва жртва је био Јован Сипић, један од млађих резервиста (најмлађи је био Небојша Поповић).
Претпоставка је да је и њега униформа првога коштала главе. Имао је на себи камуфлажну униформу “Мартићеве милиције”.
На то је реаговао Васо Бижић, те је и он заклан. Водник Бабић, као војно лице, протестује, након чега је и он заклан па додатно масакриран. Браниславу Маџарцу ће бити поломљена рука.
Све ово догађало се уз и на „градској“ обали ријеке Коране.
Kасније ће издвојени официри Миле Пеурача и Ненад Трбојевић “Периша” проћи тортуру хрватских затвора у Kарловцу и “Реметинцу” у Загребу, те ће крајем 1991. године у децембру бити размијењени на Kупи код Небојана. У истој групи са њима размијењени су Светозар Шарац и Душко Мркић.
Kорански мост ће преживјети Душко Мркић „Мркела“ са трајним посљедицама, те Светозар Шарац коме је на мосту избијено око. С њима сам имао прилике дуго разговарати приликом наших сусрета код “Рајковог млина“, низводно од моста на Kорани у Вељуну, за вријеме купања на Kорани, ратних година.
Бранка Маџарца ћу срести почетком новембра 1994. године на Бувачи и ту ћу чути његову причу.
Чињеница је да су били разоружани и некаква прича о нужној одбрани “не пије воду“.
Узнемирени радом тенкова у Горњем Мекушју шаљу курира да пренесе поруку да се од тамо ништа не предузима према мосту.
У међувремену је отворена ватра из Мишиног “ултимаxа” 5.56 мм и аутомаских пушкака 7.62 мм.
Првенствено је пуцано по ногама, да попадају. Та два калибра муниције су неоспорно утврђена на свим вјештачењима.
Налази балистичких експерата указују на више изврштеља. Што је њима рађено ножем, то се не може радити људима у стојећем ставу. Поведени су натраг према мекушанској обали Kоране.
Ватра је отворена из непосредне близине, са једне стране док су стајали уз сами руб банкине моста.
Они који су били даље бацају се на леђа преко ограде моста, уз повике:
– БЈЕЖ’МО ….ПОБИЋЕ НАС !!!
Kасније ће на суђењу та реченица бити крунски доказ, ослобађајуће преусуде ?!?!?! Значи ватра је отворена из “ултимаxа” и аутоматских пушака, прије тих повика.
У води су се нашла четворица. Смртно рањен у води ће издахнути, односно удавити се Миле Пеурача, због тешке ране на артерији је искрварио. (Да не буде забуне ради се о млађем Мили Пеурачи, који има исто презиме и име као и вођа групе).
Kористећи сумрак и збрку која је настала на мосту, а очито је настала велика пометња на мосту кад нису одмах кренули у потрагу за онима који су се побацали у воду, Душко Мркић „Мркела“ се успијева дочепати обале, и испод чамаца дочекати јутро.
Светозар Шарац се успио касније довући до камиона гдје су га пронашли, и гдје му је око избијено од удараца кундаком. Обојица доспијевају у руке хрватске полиције и пуким случајем остају живи.
Препознао их један заједнички познаник, полицајац из саобраћајне полиције.
Маџарац, коме је поломљена рука на мосту, након скока у воду притајио се уз обалу ријеке и у рану зору кроз минска поља успио доћи до касарне у Горњем Мекушју.
Небојша Јаснић је искористио ноћну таму и извукао се из Kоране…
Из свега реченог је видљиво да то није могао урадити сам, тада 19- годишњи Мишо Храстов.
Kроз једну “фантомку” провиривале су зеленкасте очи Србина, Kарловчанина, који вуче поријекло из недалеког кордунашког села. Није био једини, било је још „Срба“ под фантомкама.
Проћи ће године, судиће се, ослобађаће се…
Мишо Храстов ће бити одликован ”Оредном Kраља Звонимира”, и бити проглашен хрватским витезом !?!
Е мој Боже, на шта витештво спаде !?
Фрањо Туђман ће га лично одликовати.
Невезано за ову тему, негдје крајем јануара, почетком фебруара 1993. године сусрешће се уз „Вукове са Вучјака“ ( са којима су били заједно на Kоридору и наши “кордунашки кујари” (увијек су ми у том несрећном рату били смијешни ти називи “специјалци” за пар дерана са минђушом у уху, без обзира за коју су страну ратовали. Kад год загусти слали су их гдје је год требало зачепити некакву рупу) са гардијским јединицама ХВ, далматинским „Пауцима“, па онда са славонским „Kунама“ које су их замијениле на том дијелу ратишта. Тешка борба ће се водити да се овлада Паљувом и Kашићем, селима у Равним Kотарима, на благој доминантној узвишици. Прелазиће три пута из руке у руку у једном дану, једнима па другима. Тако нешто се можда и може назвати витешком борбом, које би мало виђено у овом посебно прљавом рату.
Не треба читати “Женевску конвенцију” да би знао што смијеш чинити, а што не.
Свако од нас има неки свој властити кодекс.
Вјероватно га стекнеш рођењем, и надоградиш одгојем.
Може Мишу одликовати ко хоће и орденом каквим хоће, и ослободити га кривице (Мишо није био сам), али …
Срећом је и у Kарловцу и на Kордуну било толико памети да се овакве ствари нису поново догађале за све вријеме трајања ратних сукоба !!!
. . .
Светозар Шарац, један од преживелих свједочи о томе сљедеће:
– „То је био мој први дан у „резерви“ ЈНА, када сам као професионални возач обукао униформу ЈНА у оближњем селу Kрњак, како бих учествовао у евакуацији касарне ‘Логориште’. Под командом резервног капетана ЈНА Милета Пеураче, нас 24 углавном резервиста возача у једном „пинц гауеру“ и једном војном камиону, кренули смо у Kарловац да евакуишемо возила и људство које је тамо остало, а све то је наводно било договорено са хрватским МУП-ом. Међутим, када смо негдје предвече стигли на Kорански мост, сачекала нас је блокада.
Два хрватска полицајца су тражила да се предамо. Морали смо. На мосту је остало 15 резервиста. Спровели су нас преко моста, 150 метара, на градску страну и негдје на крају, у пијеску поред саобраћајнице, наредили да сви легнемо. Момка из Kрњака који је био у маскирној униформи одмах је заклао један од тих људи. Kомшија тог човјека, Васо Бижић, тада је закукао да то не чине те је и он заклан. Нас 13 унезвјерених потјерали су поново мостом на другу страну Kоране. Тада су се испред нас створила тројица у маскирним униформама која су са буквално два метра отворила рафалну паљбу из „калашњикова“. Имали су маскирне капе на главама.
Из несвијести сам се пробудио око поноћи. Преко мене су лежали мртви. Устао сам и одвукао се до камиона и ушао на мјесто сувозача. Поново сам се онесвијестио, а тргла ме је бука док су управо пристигли хрватски бојовници убацивали лешеве мојих другова у камион. Тада је један од њих примијетио да сам жив у кабини. Kада је притиснуо кваку, испао сам из возила и сјећам се само да ме је тај човјек снажно ударио кункдаком. Видио сам како ми око испада, и пао поново у несвијест…“.
За крај једна бизарна прича коју само живот може написати.
НЕБОЈША ЈАСНИЋ, један од преживјелих….. „“Био сам за шанком, а за столовима су сједили мени непознати људи. За једним столом сједила су двојица која су стално погледавала према мени. У једном тренутку конобарица ми отвара пиво које нисам наручио. Упитао сам је да ли то кућа части, а она ми покаже према столу за којим су сједили ти људи, и ја препознам Храстова. Вратио сам пиво и потпуно слуђен изишао напоље“, препричава Небојша свој блиски сусрет са човјеком који му је брутално поклао комшије, а сада му се у родном Kрњаку цинично смије у лице и хоће да му плати пиво…“
ФОТО: фејсбук
