Лео Капетановић најмлађи логораш Силоса у Тарчину

Пише: Бојан ВЕГАРА

У муслиманском концентрациом логору Силос у Тарчину код Хаџића током рата било је заточено преко 600 српских цивила, од којих 11 жена, 24 заточеника је убијено или умрло од малтретирања у логору, а око 100 је преминуло непосредно послије рата од посљедица мучења и премлаћивања.

Најстарији у логору је био Васо Шаренац са својих 85 година, а најмлађи Лео Капетановић (14). Ово је прича о њему.

Лео је аутобусом дошао са Илиџе код бабе Савке у засеок Равне, надомак Тарчина, након првих барикада у Сарајеву. Хтио је да иде баби, јер на Илиџи је напето и не зна се ко ће доћи на врата. Код бабе може да се игра са рођацима.

Тако је Лео почетак рата дочекао код бабе.

Једног хладног мајског јутра дошле су комшије муслимани и покупили све мушкарце из села и одвели их у Силос у Тарчину.  Баба Савка и Лео су постали опрезни. Све је почело да личи на ђедове приче о Другом свјетском рату и страдању Срба у НДХ-а. Ноћи су биле пуне страха, а дању су се склањали од комшија муслимана.

Једног јутра баба је чистила њиву око куће. Наложила је ватру и спаљивала грање, те остали отпад и коров. Лео се вртио око ватре и одједном се сјетио метака од плашљивца. Отишао је по њих и бацио их у ватру. Почело је право пуцање.

Лео се смијао како је уплашио бабу.

Није прошло ни десетак минута појавили су се муслимански војници. Опколили су кућу, зграбили Леа, свезали му руке и ставили повез преко очију. Одвукли су га у оближњу сеоску школу. Ту су објавили да су ухватили четничког курира. Поливали га хладном водом, шамарали и тражили да им каже гдје четници држе стражу, гдје живе Тешићи… Како није знао, наставили су да га туку.

-Гдје вам је радио станица, гдје вам је оружје сакривено? Мајку ли ти четничку јебем!

Лео је згрчио тијело, а сузе које су се на почетку испитивања појавиле нестале су од тог страха и шока. Ћутао је. А онда је један рекао, да пружи руку. Кад је пружио руку рекао је тај муслиман да ће му све један по један прст одсјећи, а онда оба  уха ако не каже гдје је оружје. Лео је и даље ћутао. Није знао ништа о радио станици и оружју, али је знао да су одведени и они који су имали и који нису имали оружје. Ћутао је и гледао у једну тачку. Чуо је само кад му је један рекао.

-Сад ћеш ти у Тарчин, па ћеш доле пропјевати кад ти комад по комад меса буду сјекли, мајку ти четничку јебем!

Убрзо су му поново ставили повез преко очију и убацили га у ауто. Повез су му скинули код Дома културе у Тарчину. Чуо је кад су му рекли.

-Устај, идеш у Силос са осталим четницима!

Зграбили су га и одвели у Силос. Кад су се отворила врата ћелије и кад су га унутра грубо убацили чуо је:

-Сине Лео одкуд ти овдје?

Угледао Ненада Алексића, мајчиног полубрата, који је ухапшен кад и остали мушкарци из села. Чудили су се откуд Лео у Силосу. Нико од логораша није могао схватити да су довели дијете од непуних 14 година. Није стигао ни да проговори, кад се отворише врата и у ћелију убацише окрвављеног момка од двадесетак година. А чувар са зида изнад ћелије им рече.

-Ето вам четничког снајперисте, мајку ли вам свима!

Настала је тишина. На сред ћелије лежао је пребијен момак, ни жив ни мртав. Није то био никакав снајпериста већ Ранко Голуб из оближњег села, ухваћен у покушају бјекства на нашу страну. Лео је гледао његово црно, отекло и деформисаног лице.

Дрхтао је од призора и хладноће. Имао је на себи панталоне и мајицу кратких рукава. У Силосу је темпаратура увијек десетак степени нижа него напољу, јер то је складиште за жито направљено од дебелог бетона, без трачка свјетлости.

А онда су се поново отворила врата ћелије и настао је хаос. Тукли су их ногама, рукама, палицама, пушкама… Леа је зграбио Миладин Мићевић и заједно са Ненадом Алексићем заштитио га својим тијелом. Кад је крвави пир завршен настала је тишина. Лео се скупио и покушавао да заспи.

Није знао кад је свануло. Хладноћа и глад му нису дозвољавали да било шта примјети. Логораши су га премјестили од врата ћелије, јер оне до врата туку највише.

За оброк је добијао исто што и остали затвореници, а то је трећина кришке хљеба и нека засољена течност у коју стражари редовно пишају. Хљеб би појео, а остало не. Неколико пута му је стражар Емин бацио кришку хљеба. Знао му је бабу и ђеда, па се сажалио.

Након 14 дана чули су у ћелији да долази Црвени Крст да их попише. Одједном сви погледаше у Леа.

-Кукај мали да те боли стомак и глава, ово ти је шанса да идеш баби. Они купе најгоре и најпребијеније и сакрију их, или их пусте кући на пар дана кад чују да долази Црвени Крст. Зови мали стражара, кукај и запомажи.

Лео пристаде и почеше да дозивају стражара. Након неколико минута врата су се отворила и ушао је стражар. Извео је Леа и одвео га у неку канцеларију. Након пар минута појавио се доктор и неколико њих из управе логора Силос. Лео га је погледао и видио да има неких 35 година и да дјелује љубазно.

Почео је да се превија. Доктор га је испитивао шта га боли.

-Глава и стомак ме боле.

 Доктор га је сажаљиво гледао. Лео је за 14 дана изгубио пола тежине. Био је скоро живи леш.

 Доктор је рекао стражарима

-Пустите га кући, изгладнио је, болестан. Дијете је то. Они пристадоше.

-Идеш кући код бабе док не прође Црвени Крст. Немој да случајно из куће излазиш. Убићемо те чим те видимо ван куће.

А кад прође Црвени Крст поново си наш.

У том им доктор рече

-Дајте ауто нек га одбаци.

-Какво ауто докторе, па немамо ми аута да четнике развозимо.

-Мрш’ кући, мали!

Одведоше га на капију. Корачао је не гледајући око себе. Руком је стезао панталоне које су му, након 14 дана логора биле превелике и спадале су. Када га је баба угледала почела је да плаче и да га љуби.

-Баба, дај да једем.

Баба изнесе шта је имала, а Лео халапљиво поче да трпа у уста. Баба му исприча да је неколико пута долазила до Силоса и доносила му пакет и пресвлаку, али су је отјерали а пакет узимали себи. Још није себи дошао, а баба му рече.

-Ноћас сине преко шуме идемо код кумова Тешића.

Лео се сложио са бабом и кад је пала ноћ кренули су. Ишли су шумом, па кроз нека села. Лео се окретао око себе. Страх га није попуштао и мислио је шта ако га ухвате и врате у Силос.  Пазили су да их нико не препозна, јер баба није у димијама. А онда су дошли након сат и по хода код кумова.

Лео још није вјеровао да је на сигурном. Ни кад су успоставили везу са нашом страном и договорили да их предају нашима на Кобиљачи, Леа није напуштала неровоза. Тек кад је прешао на нашу страну и познао рођаке Вулиће у Раковици, страх га је попустио. Ноћио је ту, а сутра су његови дошли по њега и одвезли га на Илиџу. Радости није било краја.

Чуо је од касније размјењених из села, да су га тражили кад је прошао Црвени Крст.

Лео је данас породичан и успјешан човјек. Живи и ради у иностранству.