Логор Маутхаузен, Аустро-Угарска 1914- 1918.
40.000 (15.000 српских) логораша, 8.256 српских жртава
Пише: Мирчета ВЕМИЋ
Логор Маутхаузен, званично „Царски и краљевски логор за ратне заробљенике Маутхаузен” (Kaiserliches und Königliches Кriegsgefangenenlager Mauthausen), био је логор за ратне заробљенике и интернирце и у Првом и у Другом светском рату. Налазио се на Дунаву у Горњој Аустрији у близини града Линца, родног града Адолфа Хитлера, на путу према Пергу. Као један од дунавских логора, формиран је 22. септембра 1914. године. На његовом подизању у почетку је радило 700, а касније још 300 радника. Слично као код логора Нађмеђер, бечки осуђеници, криминалци, оградили су бодљикавом жицом пространу ледину да би на њој касније сами логораши изградили 80 дрвених барака. Прве две групе српских заробљеника и интернираца пристигле су крајем октобра (1.200) и крајем новембра (6.000 људи). Али „максимум је достигао у данима пораза српске војске, пре њеног преласка преко Албаније. Дуге колоне ратних заробљеника и непрекидне поворке избеглог становништва данима су гонили непријатељски војници у ропство и интернацију, прикупљајући путем нове жртве”, а то је резултирало повећањем њиховог броја на 13.000 људи. Према хроници месне парохије Маутхаузен, месец дана касније, у децембру 1914. године „број Срба повећан је на 15.000”. Исти аутор наводи да је годину дана касније, у новембру 1916. године, у логору укупно било скоро 40 000 затвореника.
Поред српских ту су били смештени и италијански заробљеници.
И овде, као и у другим логорима, догодио се велики помор људи. Како наводи Стојиљковић, „у периоду од четири месеца – од новембра 1914. до априла 1915. године – страдало их је 7.038”. Ову бројку добио је сабирајући податке са пет сачуваних спомен-каменова у једном углу логора, који су означавали масовне гробнице. На свакој од њих на немачком језику записано је да се ради о српским ратницима, и наводи се број сахрањених. Поредећи наведену бројку пострадалих са 7.200 оних који су у прве две групе стигли у логор, Стојиљковић закључује да их је преживело само 162. За тако кратко време нагло их је покосио тифус. После тог пакленог помора српских заробљеника и избеглица у овај логор сместили су Италијане, али је и даље у њему било Срба који су умирали од велике глади и исцрпљености све до 1918. године, што потврђују неистражене посмртнице у Војноисторијском институту у Београду.
Таквој смртности су поред зараза допринели и изузетно тешки услови у логору, о чему је Стојиљковић навео и писано сведочење др Владислава Пандуровића, који је као полицијски инспектор, преко Црвеног крста, посетио овај логор. У његовом извештају претпостављенима стоји: „У логору је помрло око 8000 људи и од њих, вероватно, две трећине је живо сахрањено. Заробљени су били исцрпљени. Нису имали никакву здравствену заштиту. Били су без одеће, покривача. Спавали су на цичи зими под ведрим небом. Да би се заштитили од хладноће, увлачили су се у ђубре и тамо би их налазили промрзле. Склоништа нису имала врата и прозоре. Лежали су на голој земљи. Хранили су их усољеном рибом, а воде није било. Болест, алпска хладноћа, ветар, киша и снег немилосрдно су их таманили. Промрзле, испијене, са натеченим рукама и ногама, без-душно су их тукли кундацима аустро-мађарски стражари”. Пандуровићево сведочење потврђује још један податак. „У Кремсу, у непосредној близини Маутхаузена, на споменику помрлим логорашима уклесана је бројка од 8.000 сахрањених Срба”. Међутим, утврђен је још већи број пострадалих у овом логору: 8.256 лица у Првом светском рату и 12.800 у Другом светском рату. Последњи подаци запи-сани су у каталогу српских меморијала и места страдања изван државне територије Републике Србије, Министарства рада и социјалне политике Републике Србије, Сектор за борачку и инвалидску заштиту.
Извор: ПОМОР СРБА РАТНИХ ЗАРОБЉЕНИКА И ИНТЕРНИРАНИХ ЦИВИЛА У АУСТРОУГАРСКИМ ЛОГОРИМА ЗА ВРЕМЕ ПРВОГ СВЕТСКОГ РАТА 1914–1918. Географски институт „Јован Цвијић” САНУ
ФОТО: Сл. 7. Скица логора Маутхаузен, фејсбук
