Логор Сремска Митровица од 1941. до 1945. у НДХ

Пише: Мира СИЊАНКА

Од хрватских усташких власти у сабирном логору Сремска Митровица је страдало око 10 000 затвореника. Неке од забележених метода мучења и убијања српских цивила жена, деце омладине заточених у овом логору НДХ је било бацање људи у живи креч, Харсова вешала, сурови точак за егзистенције ломљењем костију, пањеви за одсецање делова тела…

На месту Казнено-поправног дом у Сремској Митровици јула 1941. године настаје један од главних сабирних логора у НДХ, где су хрватске усташе интернирале Србе, Јевреје, Роме и комунисте. Затвор постаје сабирни центар за ликвидацију политичких неистомишљеника и рација на цивилно становништво. Током те године дом је служио за масовно затварање и ликвидације, што је кулминирало великим бекством политичких затвореника у августу 1941. године.

Непосредно пред почетак Другог светског рата, 1941. године у затвору се налазила група од 32 политичка затвореника-комуниста, која је у ноћи 21/22. августа 1941. године извршила чувено бекство прокопавши подземни тунел испод зидина затвора. Након бекства, уследиле су сурове репресалије над преосталим затвореницима, а затвор је наставио да функционише као место страдања до краја рата.

Затвор је грађен од 1895. до 1899. године по наредби цара Фрање Јосифа, пошто се Сремска Митровица тада налазила у саставу Аустроугарске. Након 1918. затвор се налазио у саставу казненог система Краљевине СХС, односно Краљевине Југославије. У току Другог светског рата био је у систему затвора Независне Државе Хрватске, а од ослобођења 1944. године је у систему извршења кривичних санкција Социјалистичке Федеративне Републике Југославије, односно Републике Србије.

Оснивање логора широм Независне Државе Хрватске, имало је циљ што лакше и темељитије спровођење тортуре над српским народом и спровођења планског и систематског геноцида над Јеврејима и Ромима. Хрватске усташе су у Срему почев од 1941. године, прво формирали логоре у којима су били заточени Јевреји и заробљени припадници Југословенске војске, а потом и припадници комунистичког и четничког покрета и њихови симпатизери. Систем оснивања логора имао је примарно за циљ коначно решење јеврејског питања у НДХ и заснивао се на нацистичкој идеологији – физичком уништењу у концентрационим логорима, којом је требало да се оствари нацистичко-расистичка теорија о „чистоћи аријевске расе” али и „теорија о чистоћи хрватске, нације” ликвидирањем Јевреја Рома и за режим НДХ неприхватљивих Срба.

У логору у Сремској Митровици, хрватске усташе су јула 1941. и у њега интернирале Јевреје који су стално живели у Руми (око 250) и јеврејске избеглице из западне Европе (око 200). После неколико дана кућама су пуштен Јевреји стално настањени у Руми, након што су платили износ од 200 000 динара, док су јеврејске избеглице одведене у логоре у Старој Градишки и Јасеновцу (мушкарци), и логор у Лоборграду (жене и деца).

Међутим, убрзо су Јевреји, стално настањени у Руми, одведени поново у логор (јула 1942.) и одатле премештени у винковачки логор, а након три недеље и у логоре у Јасеновцу и Аушвицу.

У лето 1942. извршен је општи покољ Срба у Срему. У свим варошима Срема вршена су масовна убијања грађана и сељака из околних места. Али је нарочито гнусно и свирепо извршено опште и масовно убијање Срба у Сремској Митровици, куда су довођени и Срби из других сремских срезова: вуковарског, шидског, илочког, румског, иришког, сремскокарловачког и старопазовачког. Из Шида је само једног дана одведено у Сремску Митровицу 300 Срба и тамо на гробљу поубијано. Крајем месеца августа 1942. године 3000 Срба из Сремских Карловаца и околине утоварено је у теретне вагоне и одведено у непознатом правцу. Из Бешке, Крчедина и неких других села „поред Дунава“ покупили су Србе и натерали су их у Дунав, који се нису у води удавили из пушака су их убили“. Из села „Гргетега, Ремете, Буковице покупили су све Србе, без разлике на старост и пол, отерали их у једну шуму и побили“. У то време само у Сремској Митровици убијено је више хиљада Срба.

Извор: Архив Војводине; Казнено-поправни дом у Сремској Митровици,

Мирољуб Гудулић из Ирига, Делија Славујевић из Шида, Јоцо Новак из Сремске Митровице, Београд 16. 9. 1942. год. Слободан Бошковић, учитељ из Мартинаца, Београд 28. 9. 1942. год. (К); 

Прица, Радомир (1969). Сремска Митровица. Сремска Митровица: Музеј Срема. стр. 138.

Попов, Живко А. (2010). Митровица, град и људи у времену. Сремска Митровица: Завод за заштиту споменика културе. стр. 429—438. ISBN 978-86-906655-7-0.

Лазић, Душан (1969). Сремска Митровица. Сремска Митровица: Музеј Срема. стр. 204.

Прица, Радомир (1969). Сремска Митровица. Сремска Митровица: Музеј Срема. стр. 177—179.

Прица, Радомир Сремска Митровица, 1969. Сремска Митровица: Музеј Срема. стр. 138.

Dokumenat u Istorijskom arhivu PK SK Vojvodine, k-472, elaborat o domaćim Nemcima za srez rumski, str. 33.

M. Peršen, Ustaški logori, Zagreb 1966, р. 23.

P Vukelić. Okupaciona vlast i sistem nacionalne diskriminacije u Sremu za vreme NDH.. Zbornik za društvene nauke Matice srpske, sv. 35, Novi Sad 1963, str. 107, 113, 116, 117.

Фото: Сремска Митровица затвор, Блиц, РАС фото, Марко ЂОКОВИЋ