Мрачна страна епохе – зашто је владавина Мила Ђукановића историјски негативна

Пише: Спасоје ТОМИЋ

Када говоримо о политичком наслеђу Мила  Ђукановића, не говоримо само о човјеку. Говоримо о систему који је трајао готово три деценије. Говоримо о времену у којем се власт није мијењала, али се страх мијењао – од економског, преко политичког, до егзистенцијалног. И ако хоћемо да будемо поштени према себи самима и према  историји, онда морамо рећи, то није била епоха никакве  демократије, него период дубоке институционалне ерозије и моралног суноврата.

Држава као партијски посјед

Под доминацијом ДПС створен је модел у којем је партија постала држава, а држава продужена рука уског круга људи. Није проблем што је неко дуго на власти – проблем је што се у том периоду није изградило повјерење у институције, него зависност од центра моћи.

У времену када правосуђе не улива повјерење, када се запошљавање доживљавало као партијска привилегија, када се полиција и тужилаштво перципирају као селективни – онда грађанин почиње да вјерује да правда није универзална, већ условна. А то је почетак краја сваке правне државе.

Нерасвијетљена убиства

Један од најтежих терета те епохе јесу убиства која су се догодила у амбијенту јаке повезаности криминалних структура и државних механизама, или бар у амбијенту у којем јавност није вјеровала да су институције довољно независне да истину изнесу до краја.

Убиство главног и одговорног уредника листа „Дан“, Душко Јовановић 2004. године, остало је симбол владавине Ђукановића. Иако је било судских поступака, широка јавност никада није стекла утисак да је налогодавац откривен. Када новинар буде убијен, а систем не понуди увјерљив одговор – то није само кривично питање, већ питање карактера државе.

Покушај убиства истраживачке новинарке Оливера Лакић, као и бројни напади на новинаре, створили су атмосферу у којој се истраживачко новинарство доживљавало као ризик по живот. Држава која не може да заштити новинаре – или не жели да иде до краја у расвјетљавању напада – губи демократски кредибилитет.

Убиство полицијског инспектора Шћекића и низ ликвидација повезаних са организованим криминалом током двије деценије указивали су на дубоко укоријењене безбједносне проблеме. Клановски обрачуни на улицама црногорских градова, експлозије аутомобила, ликвидације усред дана – све је то постало дио свакодневице.

Питање које остаје није само ко је повукао обарач, већ у каквом је систему било могуће да криминалне структуре годинама функционишу паралелно са институцијама. Ако је држава била снажна, зашто није била ефикасна? Ако није била ефикасна, да ли је била заробљена?

Криминал и политика

Током владавине Ђукановића, Црна Гора је често у међународним извјештајима помињана у контексту шверца, прања новца и организованог криминала. Афере из деведесетих, укључујући и оне везане за дуванске канале, пратиле су врх власти годинама.

Можда правоснажних пресуда није било, али политичка одговорност није исто што и судска. Када се име државе упорно доводи у везу са криминалним структурама, онда је или систем слаб, или је систем саучесник. Треће опције нема.

Идентитетска конфронтација

Сукоб са СПЦ кроз Закон о слободи вјероисповијести 2019. године представљао је преломни тренутак. Држава је ушла у директну конфронтацију са најбројнијом вјерском заједницом.

Литије су биле одговор народа који се осјетио угроженим. И тај тренутак је показао колико је друштво било подијељено. Власт је годинама градила наратив да је политички противник непријатељ државе.

Персонализација страха

Највећи гријех те епохе није само у појединачним аферама, него у атмосфери. У осјећају да се моћ не доводи у питање. Да су медији под притиском. Да се каријере граде кроз лојалност, а не кроз знање. Да је критика ризик.

Када један човјек постане симбол система, онда сви пропусти тог система постају његова историјска одговорност. Не зато што је лично наредио сваку неправду, већ зато што је створио амбијент у којем се неправда спроводила, поготову над српским народом.

Закључак

Историја ће можда признати да је у његово вријеме Црна Гора стекла независност ( сумњивим референдумом, зашто не рећи и покраденим) и ушла у међународне институције. Али историја неће моћи да заобиђе чињеницу да је то била држава дубоко подијељена, оптерећена сумњама у везе власти и криминала, са нерасвијетљеним убиствима новинара и државних службеника.

Држава се не мјери само љубљењем заставе и чланством у савезима, као што је злочиначки НАТО савез. Мјери се повјерењем грађана у правду. А у времену Мила Ђукановића, то повјерење практично није постојало.

Зато, из перспективе критичког и одговорног читања историје, та епоха остаје више опомена него примјер. И што будемо искренији према том периоду, бићемо ближи истинском оздрављењу Црне Горе, а оздрављење је Санадеризација, односно привођење Мила Ђукановића правди.

ФОТО: фејсбук