На данашњи дан, прије 111 година, рођен Патријарх Павле

Пише: српскопитање

Патријарх српски Павле, један од најомиљенијих српских патријарха, рођен је на данашњи дан, 11. септембра 1914. године у селу Кућанци код Доњег Михољца у Славонији као Гојко Стојчевић, а преминуо је у Београду, 15. новембра 2009. године.

Патријарх Павле којег је народ назвао „живи светац“ био је 44. врховни поглавар Српске православне цркве од 1990. до 2009. године. Његов претходник је био патријарх српски Герман, а насљедник патријарх Иринеј.

Скроман, мудар, брижан, брзо се настанио у срцима милиона вјерника. Не бранимо се од туђег зла злом у себи, говорио је Павле.

„Човјек не може да бира вријеме и мјесто гдје ће се родити, нити прилике и околности у којима ће живјети. То не зависи од нас. Али оно што зависи од нас и што се од нас очекује јесте да будемо људи – увијек и свуда. Да нас као људе призна за своје Бог, а препознају преци и упознају савременици“.

Ову јединствену поруку, прије више година, упутио је српском народу патријарх Павле. А њоме као да је најсажетије описао свој животни пут.

Родио се у скромној породици Стевана и Ане на велики православни празник Усјековање главе Претече Господњег Светог Јована Крститеља, а то, признају многи, није без симболике. Јер, као и Претечин, и патријархов живот био је испуњен бескрајном истрајношћу и подвизима од најранијег дјетињства.

Рано је остао без родитеља. Оца је, 1917. године „однијела“ туберкулоза, а мајка се преудала и умрла је на порођају када је рађала трећу ћерку. О Гојку и његовом брату Душану највише се старала очева сестра Сенка. Друга мајка, како је говорио патријарх. Схвативши да је „врло слабачко“ дијете, поштедјела га је сеоских послова и омогућила му да се школује.

Четворогодишњу основну школу завршио је у Кућанцима. Школовао се, потом, у Тузли, Београду и Сарајеву, а ратне дане провео је у Бањи Ковиљачи и манастирима Овчарско-кабларске клисуре. Замонашио се у манастиру Благовештење 1946. године, добивши духовно име по свом небеском покровитељу, апостолу Павлу.

За епископа рашко-призренског изабран је 1957, а за патријарха Српске православне цркве 1. децембра 1990. године. На почетку још једне смутне, крваве, ратне деценије. Деценије великог искушења и страдања свог народа, чији је крст и бреме носио до упокојења 15. новембра 2009. године.

За Србе, он је за живота постао много више – живи светац. Скроман, мудар, брижан, а истовремено пун разумијевања за ново доба пуно искушења, брзо се настанио у срцима милиона вјерника и атеиста, као ниједан његов претходник.

И данас у народу препричавају десетине догађаја који потврђују патријархово подвижништво, вјеру и приврженост цркви и народу. Памте се његов помиритељски тон током ратова у бившој Југославији, молитвена борба током НАТО агресије, као и излазак на референдум за Устав Србије, када је први и једини пут искористио своје бирачко право.

Патријарх Павле свој рођендан никада није обиљежавао. Придржавао се учења Цркве да се празнују искључиво три рођења – Христово, Богородичино и Светог Јована Претече. Једина обавеза овог дана је Литургија у славу празника Усјековања главе Светог Јована Крститеља, коју је редовно служио у неком од храмова.

Можемо само да наслутимо да је био ближе Богу од многих јер је дословно и без остатка поштовао принципе које је проповедао. Препознало је то скоро милион људи који су дошли да му у молитвеној тишини одају последњу пошту.

Баш онако како је и говорио: „Кад се човек роди, цео свет се радује, а само он плаче. Али треба да живи тако да, кад умре, цео свет плаче, а само он се радује“.

Онако како је говорио, патријарх Павле је и живио. И увијек са народом. У цркви, на литургији, на улици, у градском превозу. Сам је кувао, шио, поправљао ципеле, а ниједан физички посао није му био ни стран, ни тежак. Скромност је, зато, прва ријеч на коју многи помисле када се сјете вољеног патријарха Павла.

Сахрањен је у Манастиру Раковици, по сопственој жељи израженој у тестаменту. У Раковици се налази и гимназија „Патријарх Павле“.

ФОТО: фејсбук