Незахвалност!

Пише: отац Предраг ПОПОВИЋ

Како ли ће се надаље неко жртвовати за свој народ кад види како пролазе и како се поштују они који су за њега већ дали и превише?

Увек ме је мучила незахвалност људи за жртве оних који смеју. Не знам да ли је неко у томе бољи од нас?

Колико смо хероја имали, а колико смо им се одужили? Само по херојима са Кошара, и то сваком понаособ, требало би назвати по једну школу у Србији. А како они данас живе? Како је Милунка Савић живела? Како народ исказује за жртве других људи?

Сцене јучерашње, где се Митрополит Јоаникије вређа, коментари на мрежама и звиждуци, јако су ме заболели. Зар се брзо заборави шта неко учини за друге? Зар је нама својствено колективно памћење златне рибице? Требамо ли своје незадовољство због било чега у нашем животу пренети и сатрети на све остале, без имало мозга…

Истина да је наличје друштвених мрежа такво да сви имају право на мишљење, а они који их познају никад не траже њихово мишљење, а сад философи на мрежама којима и ови други дају на значају. Општа пометња да се више ништа не зна.

Јако је мало садржаја на тим мрежама од којег човек може нешто научити. Узалуд труд малобројних да то подигну на неки ниво разума и нормалне конверзације.

И тако и таквим понашањем и ко жели бити херој полако одустаје од свог народа и тих идеја, јер зна да му нико неће речи хвала, већ ће га исти ти напасти само ако прође улицом или не крене на жуто.

Одувек ме је болело то кад дођем на неку плажу на којој су страдале десетине хиљада људи бранећи нешто у свом времену зарад нас, а сад ето на тим плажама нација свих, купају се, једу крофне и газе по костима жртава за боље сутра.

Сам Христос је прошао кроз исту незахвалност. А то значи да би сваки херој морао бити буквално као Христос у страдању, а на то свет више није спреман.

Гледам, слушам и причам са људима, видевши да сви полако окрећу главе од жртве како у нацији, тако и у пријатељству, и у браку, па и у родитељству. Кад неко види како деца поштују родитеље, дође му да више децу и нема. Поражавајућа је та констатација која као епидемија иде из света и код нас.

Зато се пробудите и постанимо захвални, свима и на свему, занемарујући неке мане оних који смеју – а не због мана, које имамо сви мање или више, да дискредитујемо жртву већ принесену.

Зар нас свети оци не уче да у човеку видимо добро, а не мане? Зар сви ти које данас пљују и мрзе никад нису учинили неко дело вредно поштовања?

Морам рећи и то да сам се запрепастио у случају Вујадина, како је цела нација испирала уста са њим месецима, као да је он једини грешник, па му се сви подсмевају. Пораз!

Колико се људи прекрстило и принело молитву реченицом: ”Боже, дај му снаге да преброди овај пад!”

Удри га сад док је на земљи! То је мото данашњице. Лицемерје највеће.

Верујте ми да сам уморан. Ја сам нико и ништа и трудим се, па ми снаге понестаје. Осећам то. Види се и по мени како сам за пар година оседео од како се овим бавим. А највише ме боли тај подсмех и мржња оних који ме не познају, а који су моји. Оних у мантијама, моје браће и сестара у Христу. Као да нисмо једна Црква и да Христу заједно не доприносимо људе приведене Њему…

Уморан сам. Али не од ходања по свету, писања, снимања и свега осталог у чему се трудим, већ од људске злобе, зависти и лицемерја. То ме највише исцрпљује.

У једном разговору са Патријархом Порфиријем, причали смо о томе. Рекао ми је да водим рачуна да ”не прегорим”. Нисам баш знао о чему говори, али сам схватио да он са те висине и свог уложеног труда говори у мудрости искуства. Сад схватам о чему је говорио.

Управо та незахвалност и недовољност да нешто урадиш убија човекову вољу за даљим трудом. Верујте ми кад вам кажем, да за то баш треба снаге.

Онај део у Светом писму кад Христос падне и онемоћа и притекне Му тај други, неки странац Симон, у помоћ, од свих Његових којима је помогао, о томе говори.

Није да они који раде за народ траже захвалност, јер то онда не би била љубав и подвиг, већ се то чини управо Христа ради по Његовом позиву, али каткад нам малакса вера и тад једно ”хвала” подигне човека назад у бој. И сам се чудим одакле Патријарху и њему сличнима толико снаге да се бори и води често невидљиве борбе за нас, а онда нико не да не каже хвала, већ кроз микроскоп мере и важу, па онда оспу паљбу. На крају не мора човек ни да буде захвалан таквим људима, али бар да не буде незахвалан – па опет помаже.

Колико сам само порука добио од наше браће и сестара из нама братске Црне Горе где се са чуђењем питају зашто је народ звиждао Митрополиту Јоаникију. Запрепашћени падом људским и непознањем своје вере и пастира.

Сећам се кад су на Косову и Метохији гореле наше светиње, па је маса народа кренула на Бајракли џамију у Београду, да је Митрополит Амфилохије стао и зауставио њено паљење, ризикујући свој живот, али му и у том тешком налету беса нико није звиждао. Просто су стали и отишли. Ко да објасни у том тренутку која је разлика у исламу тамо и овде. Као да неко због незадовољства према Србима пали католицима храмове, рецимо…

Сад, кад год човек начини неко добро, сви се праве да то нити чују, нити виде. Ако неко и прокоментарише, он каже: ”За то је плаћен!”

За добро, драги моји, сви смо позвани, а нико није плаћен. Само Бог даје плату оног дана. А свакоме од нас ће се урачунати у добро дело и многи греси бити опроштени ако ценимо и поштујемо жртве других људи. А ко је кад видевши нечије зло заћутао и правио се да то не види, него је трчао да исприча и то добро досолио. И онда после: ”Што ми, оче, иде лоше у животу? Што ми Бог не да благослов?!”

Нема благослова у незахвалности.

Зато је Литургија прва степеница у захвалности, према Богу, а онда кад се изађе ван храма и једних према другима. Тако смо стално у Литургији.

Ако оговарамо, пљујемо, вређамо – онда сами себе изопштавамо из Литургије. Јер ми заиста верујемо да Бог не господари овим светом, па све морамо исправити ми сами и бити судије свима за све, осим за добра дела која се, је л’ те, ”подразумевају”.

Ево иде пост за који дан. Идеално време да се саберу приоритети и вежба захвалност кроз Литургију, а онда и живот. Да се изоштри вид и да се гледа оно добро у људима. Да се крене у подвиг љубави као жртве и тиме даје на балансу у борби са злом, да се никако не повлачимо из борбе. Да истрајемо колико можемо. Да кажемо хвала, Богу, па најближима, а онда и осталима.

Јер само тако пост није дијета већ борба са духовима поднебесија која има смисла, јер нас чини истинском браћом и сестрама.у Христу!

ФОТО: фејсбук