Није Широки Бријег то што Сарајево каже

Пише: Славко БАСАРА/спортливе

Путујући нелогичном Босном и Херцеговином, за коју је и Нобеловац Иво Андрић рекао да на њеним границама престаје логика, стигох и до некадашње Лиштице, данас херцеговачког градића Широког Бријега. У Титовој Југославији су је звали „усташка постојбина“, у редефинисаној Босни и Херцеговини га зову блажим обликом „рурална насеобина“, а фудбалским жаргоном, сарајевским, „град убица“.

Није баш тако како је све речено, написано и наметнуто.

Лијепо, модерно, урбано насеље, саздано на љутом херцеговачком камену и врлети који пркосе сами себи, једно другом, али људи са осмијесима и љупким питањима међу којима доминира – странац?

-Како кад причамо истим језиком? – упитах.

-Није то наш језик, што сте трибали? – пређосмо на званичност.

Није ни важно, код људи је увијек било битно да се споразумију, нађу компромис, снађу, одгонетну па како год и на било којем језику. Дијелог је увијек кућу градио. Записано у Библији.

-Надам се само да ниси из Сарајева – добаци један „задругар“ из угла пред којим је неколико флаша „Жује“, празних, а полупуну држи у лијевој руци, међу прстима десне руке цигарета.

-Не, нисам, сачувај Боже – одговорих.

-И боље је. За тебе! – рече ми „задругар“ и одустаде од даљег испитивања.

-То никад није био главни град, нити ће када бити – окуражих се.

-Мучи незнанче, не дозивај врага – упозори ме трговкиња.

-Не перим ђавола, причам са човјеком – буним се.

-Нас то Сарајево жели да уништи… Неће. Никад! Ми имамо херцеговачки понос, они немају ни идентитет – добацује мој припити саговорник.

-Не знам ти ја ништа од тога, нисам историчар – одбраних се од даљег дијалога и напустих „дућан“.

Без разлога, скужио сам то касније. Људи само жељели саговорника и поштују добронамјерне путнике намјернике и пролазнике. Ако дођеш са својим правилима у Лиштицу, пардон Широки Бријег – боље да ниси дошао.

А гдје је другачије?!

Гдје год дођеш мораш да поштујеш оно гдје си и шта је ту, само Сарајево наспрам Широког Бријега, али и осталих градова у Босни и Херцеговини, жели да се његово поштује и „пика“.

Овај случај је најизраженији. Поготово је свједок стадион „Пецара“.

У „листопаду“ прије седам година погинуо је Ведран Пуљић, навијач Фудбалског клуба „Сарајево“. Амин. Именом и презименом Хрват. У хрватском срцу Херцеговине. Не на стадиону, не на улици, не залуталим метком већ у самоодбрани, у дворишту породичне куће.

То се на западу третира и квалификује сасвим другачије, овде на Балкану по нашки – и кука и мотика сарајевска се дигла на Широки Бријег. Мало фали па геноцид – херцеговачка Сребреница.

Тог октобра 2009. „Хорде зла“ у Широки Бријег нису дошле добронамјерно, већ у стилу свог имена тражиле су белаја и изазивале мирне житеље овог градића у западној Херцеговини у којем можеш да будеш чак и изворан ако си дошао с добрим намјерама. Па ко воли да га понижаваш у његовој кући? Још се родио није.

Тај трагичан догађај званично Сарајево је узело као вјечити гријех Широког Бријега, а у насељу које се родило око воденице „Ћемер“ почетком 20. вијека то је квалификација агресије дивљаштва и хулиганизма на питоми и скромни живот, по Хришћанству. Гдје је истина – лебди изнад нас, али су чињенице непобитне.

Широки Бријег ће увијек бити свој и свачији ко са добрим намјерама дође у њега, а реаговаће на провокацију и понижавања, без резерве. То се зове идентитет!

У „европском“ Сарајеву са прегрштом „мултиетничких“ свјетала се овог октобра догодило двоструко убиство на тротоару и то невиних дјевојака, студенткиња. Још суровије – аутомобилом. Али Сарајеву није проблем то, Сарајево – већ Широки Бријег.

У Широком Бријегу никад није било комплекса јер знају којем идентитету припадају, а у Сарајеву још нису раскрстили сами са собом. Кад ће, сам Бог то зна. Шејтан је заразно-болесна играчка.

Широки Бријег није то што Сарајево каже!

Закључак: Гдје год идеш понашај се људски и биће све у најбољем у реду. Ако изазиваш ђавола, доћи ће ти!

Написано октобра 2016. године, вриједи заувијек, а сад је тренутак…

ФОТО: фејсбук