Новак је наш, не зато што побјеђује, него зато што остаје
Он је дијете српског народа, народа који је кроз вијекове учио да се не мјери по снази, већ по издржљивости.
Пише: отац Гојко ПЕРОВИЋ
Новак Ђоковић није само најбољи тенисер свога времена. Он је лице једног народа. Живо свједочанство да српски човјек, ма колико био потцијењен, отписан и нападнут, може да устане, да истраје и да иде даље – уз Божију помоћ.
Он је дијете српског народа, народа који је кроз вијекове учио да се не мјери по снази, већ по издржљивости.
Као што је Србија много пута у историји била проглашавана слабом, малом и небитном, тако је и Новак небројено пута био проглашаван завршеним.
И увијек се враћао. Јер тај код, тај унутрашњи завјет – не одустај – дубоко је уписан у српску душу.
Новак је одрастао у народу који зна шта значи страдање, али и шта значи молитва.
Његови кораци по бијелим линијама терена личе на ход по уском путу о којем говори Јеванђеље – тешком, али спасоносном.
Са њим су увијек ишле молитве мајки, очева, стараца и дјеце, оних који у њему нису гледали само спортисту, већ свога.
Посебну тежину његовом путу даје благослов блаженопочившег Патријарха српског господина Павла, човјека који је својим животом показао да је највећа снага у смирењу. Тај благослов није био позив на славу, већ на одговорност – да се не изда ни вјера, ни народ, ни образ.
Такође, благослов Митрополита црногорско-приморског господина Јоаникија, архијереја који је са својим народом дијелио и слободу и страдање, потврђује да Новаков пут није одвојен од пута Цркве и народа, већ да из њега извире.
Када су га многи у свијету прогласили старим.
Када су говорили да му је вријеме прошло.
Када су му већ писали спортску пензију.
Тада је Новак поново устао.
Данас, упркос свему, он је у финалу. Не зато што му је лако, него зато што није одустао.
Не зато што је млад, него зато што је истрајан. Не зато што му свијет помаже, него зато што се узда у Бога.
„Све могу у Христу који ми моћ даје“ (Флп 4,13).
Ова ријеч апостола Павла није за Новака украсна реченица, већ начин живота. Јер православни човјек зна: године могу узети снагу тијела, али не могу узети снагу духа. А дух се храни вјером.
Новак је много пута био сам против свих. Као и српски народ. И баш у томе је та дубока, нераскидива веза.
Када он стоји на терену, он не стоји сам. Са њим стоји историја, памћење, крст и нада.
Стоји онај народ који је навикао да га отписују, али који се увијек изнова враћа.
„Господ је снага народа Свога“ (Псалам 27,8).
И та снага се види не само у побједама, већ у истрајности. У одлуци да идеш даље онда када ти кажу да је крај. У одлуци да се бориш онда када би многи стали.
Новак Ђоковић није покорио свијет силом. Он га је освојио трпљењем, радом и молитвом.
И зато његов улазак у финале није само спортска вијест – то је порука. Порука да се не смије одустати. Да године нијесу крај. Да отписивање није пораз. Да је, уз Божију помоћ, увијек могуће ићи напријед.
„Ко се узда у Господа, милост ће га окружити“ (Псалам 31,10).
Та милост га носи и данас. И носиће га док год буде ишао путем истине, вјере и смирења.
Новак је наш.
Не зато што побјеђује.
Него зато што остаје.
Слава Теби Боже.
ФОТО: фејсбук
