Ој, завичају мој, што у туђини остаде…
Пише: Славко БАСАРА
Прође тачно 30 година, а као да смо јуче отишли. Слике у сјећању још свјеже. Дјетињство и завичај сам оставио с друге стране ентитетске границе. Сада све то изгледа као иностранство.
Сокаци и путељци, њиве и ливаде, Шаиновац, село Отиш, Лушци Паланка, комплетна котлина и паланачко поље су туђина. Осјећај је равнодушан. Никакве везе више не постоје, осим гробова предака: прадида Глише, солунског борца који је заједно са супругом Савом изгорио у Клепчевој појати 1943. године од њемачке руке и упаљача, дида Драге, партизана са 16 година који је бранио породицу и бабе Маре, с којом је изродио три сина – Милана, Саву и најмлађег мог оца Луку, који је пушку носио у посљедњем, грађанском рату у БиХ. Ниједну генерацију Басара рат није заобишао.
Глишо, који је са годину ипо дана у колијевци из Лике донесен под Грмеч и Драго који се из Бегејаца код Житишта вратио на згариште, одбранили су вјековно огњиште. Мој отац и његова породица су протјерани, Лујо се никада више неће вратити под Отиш, вјечно почива на Пашинцу у Приједору, за мене је, бојим се, касно. Моји синови Лука и Стефан имају своје погледе, у супротном смјеру од Подгрмеча…
Напаћена земља у самоћи пркоси!
На данашњи дан, 17. септембра 1995. године породица Басара је напустила породичне куће у Шаиновцу и Лушци Паланци. Уткала се у непрегледну тракторску и запрежну колону која се према Санском Мосту ширила са избјеглицама из Крупе, Петровца, Кључа, Смољане…
Линија је пукла дан раније, у суботу 16. септембра… Играо се тада 101. вјечити дерби Црвена звезда – Партизан који нисам гледао. Ствари су биле већ спаковане, ноћ неизвјесности пред нама. У друштвени дом у Паланку је стигао предсједник Радован Караџић, убјеђивао је људе:
-Кажу гдје год дођем то мјесто падне, није тачно! Долазим тамо гдје пада, вечерас сам овдје у Лушци Паланци!
Бесана ноћ је прошла, недјељом ујутро кренули смо у непознато. Скована „кућа“ са најлон кровом на тракторској приколици, „Масеј-Фергусон“ је повео Басаре ка Санском Мосту, на путу се покварио и остао… На путу до Сане изгубили смо пса Бобија. Жућко је трчао за нама док се није уморио, а онда нас изгубио у колони. Био нам је љубимац, са ожиљком на њушки од реденика. Брат Дарко и ја смо га случајно огребали док смо слагали метке 7.9 милимитера за очев пушкомитраљез М-53, популарни „шарац“.
Бог је велики, послао замјену ИМТ-539 с којом смо у понедјељак наставили избјеглички пут за Приједор, одредиште Пухарска, код Арифа и Саде Рамић!?
Гранате одјекују по Приједору. Народ бјежи у склоништа. Тек на крају рата запуцало је! И то жестоко. Своде се рачуни, територија Републике Српске се смањује… Војска бјежи пред цивилима. Шесте санске бригаде ни на видику, негдје је око Градачца!
Тумарао сам улицама Приједора. Нити кога знам, нити познајем. Приједорчани, помијешани са многим Крајишницима, избезумљени. Погледи „пуцају“ у празно. Тражим киоск да купим новине, још нисам сазнао резултат 101. вјечитог београдског дербија. Све је затворено на Уријама. Спуштам се у „чаршију“ испод надвожњака и код тржнице видим ради трафика. Неку сићу сам чувао у џепу баш за овакве прилике. Тражим „Журнал“, нема га, продан… Ту је један примјерак „Спорта“. Купујем са усхићењем и не осврћући се на сирене за узбуну, одмах листам и тражим… Уторак је, трећи дан од дербија. У једном тексту прочитам резултат – 1:0 за Партизан. Гол дао Дарко Тешовић. Црно-бијели послије 18 година поста побиједили на „Маракани“…
Након десетак дана проведених у Приједору вратили смо се у Сански Мост, који смо заувијек напустили 10. октобра…
Занимљиво је да је Шеста санска пјешадијска бригада 17. септембра 1991. године кренула, из Оштре Луке, у Кореницу и започела свој ратни пут за спас српског рода. Тог 17. септембра 1995. године је стигла на Станића Брдо, познатије као Међеђе, на којем се одржавала Грмечка корида. Корчаница је тада била у рукама непријатеља.
Све је било касно…
О завичају могу само да пишем, понешто ружно из сјећања избришем.
Имао сам срећно и безбрижно дјетињство до почетка 1992. године. Између мене и завијача сада постоји граница. Ентитетска, тамо у Копривни, код Оштре Луке. Ријетко је прелазим. А чим и закорачим на Милин Бирт то више не осјећам као своје. Мирис барута се још осјећа, тамо пријеко…
Приједор ми је замијенио родни град, Сански Мост. У којем је данас једина џамија са четири минарета у БиХ, а тротоари зелени. Фудбалски клуб Подгрмеч није више црвено-плави, већ је зелено-жути и преименован је у Ногометни!
Моја Лушци Паланка изумире! Полако и нечујно. Школа „Симо Миљуш“ – „Доситеј Обрадовић“ је затворена, а некада је имала више од 850 ђака. Не чује се више дјечија граја. Вратили су се само стари, да оставе кости у завичају.
Отац Грмеч свједочи и плаче.
Расули смо се као пиљевина испод жаге, када задува јак вјетар. Данас ми је завичај и „родна“ кућа на обронцима Козаре, у Малом Паланчишту, мјесна заједница Доњи Орловци. Сјећаћу се Паланке док сам жив. И Отиша свог, Шаиновца, Мљечике, Симине увале гдје је авионом слетио Фрањо Клуз, Ордија и игралишта Фудбалског клуба Грмеч, са којег је Шеста санска пјешадијска бригада кретала у битке и пробој „Коридора живота“, под командом пуковника Бранка Басаре.
Поздрави ми брате напаћени, што се врати, пркосни „УНИС претис Вогошћу“ и „Борац Травник“, наш Гредар, Главицу и Пировиште. На Виторози ми увијек заискри суза, ознојеним погледом посматрам бескрајну љепоту. Сва та брда и зеленило. Што ме отхранише, подигоше и човјеком направише.
Ој, завичају мој, што у туђини остаде, душа ми се стеже.
Збогом родна грудо. Писаћу ти из далека. Кроз слике магловите.
И плакаћу… Да ме нико не види.
ФОТО: фејсбук
