О аутима, свештенству и заборављеној стварности

Пише: отац Гојко ПЕРОВИЋ

Већ други пут је запаљен аутомобил свештенику Миjајлу Бацковићу. И умјесто да се читаво друштво запита каква је то мржња која се изнова излива на једног човјека, одмах се јављају они који догађај користе да блате Цркву и свештена лица. Главна тема постају – аутомобили. „Зашто поп има боље ауто?“ „Нека се угледају на Патријарха Павла који се возио трамвајем.“

Истина је – Патријарх Павле је био примјер смирености и скромности. Али истина је и то да нема свуда трамваја, нити је свако вријеме исто, нити су околности једнаке.

Заборавља се једна веома важна чињеница:

у вријеме комунизма, у читавој Подгорици било је свега неколико свештеника. У неким градовима – ниједног. Вјера је била прогоњена, људи заплашени, а Црква потискивана на маргину. Вјерника је било мало, не зато што народ није вјеровао, већ зато што му је било забрањено да вјерује.

Данас је ситуација потпуно другачија.

Народ се вратио Цркви. Крсте се дјеца, славе се крсне славе, служе се помени и парастоси, обављају се вјенчања, крштења, сахране, освећења домова, водице, литургије, исповијести, духовни разговори. Свештеници се зову у села, у приградска насеља, у више градова у једном дану, па често и у друге државе.

Од једног свештеника се очекује да:

– служи Свету Литургију,

– обави сахрану,

– оде на парастос,

– освешта дом,

– крсти дијете,

– исповиједи болесника,

-разговара с ожалошћенима,

– буде доступан у невољи и у радости.

И све то често у истом дану.

Поставља се онда разумно питање:

како све то стићи пјешке?

Како из Подгорице у Фочу, из града у село, из села у друго мјесто, ако нема поузданог превоза?

Аутомобил свештенику није луксуз – већ средство служења.

Као што љекар мора имати санитет, тако и свештеник мора имати возило да би стигао до народа који га зове.

Црква не учи зависти, већ расуђивању.

Не учи осуди, већ разумјевању.

„Не судите, да вам се не суди.“ (Мт. 7,1)

Нико не зна шта је чије, ко је шта наследио, ко му је помогао, нити колико километара дневно један свештеник пређе. Лако је гледати споља и мјерити туђи живот својим аршинима.

Умјесто да се радујемо што имамо више свештеника него икад, што су храмови пуни, што народ тражи молитву – ми се спотичемо о метал и марке аутомобила.

А они који пале ауте и сију мржњу, не нападају возило – него шаљу поруку застрашивања. И ту би друштво требало да стане јединствено и каже: доста је.

Јер данас је ауто, а сјутра ко зна шта.

Црква је преживјела и прогоне, и комунизам, и ратове. Преживјеће и ове нападе. Али је наша обавеза да будемо праведни, разумни и људи.

Како рече апостол Павле: „Све ми је слободно, али ми није све на корист.“ (1 Кор. 6,12)

Нека нам корист буде мир, истина и братска ријеч – а не завист и осуда.

Слава Теби Боже

ФОТО: фејсбук