Образовање! За шта и за кога?
Пише: Владимир ВУЛЕТИЋ/Политика
Луцидни Француз по имену Емил Диркем тврдио је да су васпитање и образовање најважније интегративне силе које спречавају да се ефекти друштвених подела преточе у аномију, односно стање друштвеног расула. Он је учио да образовање омогућава да одрасли остваре утицај на генерације које стасавају и које још нису у потпуности спремне за друштвени живот тиме што путем образовног система код младих стварају интелектуална и морална стања која су неопходна за улазак у политичко друштво.
Из тог угла посматрано, пароле попут оне да сада „студенти и ученици држе час” нису само израз патетичне плиткоумности њихових протагониста већ и јасан наговештај да је основни циљ блокада школа и факултета да се уништи образовни систем и створи дисконтинуитет у моралном и интелектуалном сазревању младих нараштаја. Политичко друштво у Србији – за оне који подржавају блокаде – накриво је насађено, па је разарање образовног система, тако важног за преношење друштвених и политичких вредности, предуслов за изградњу новог политичког друштва које би било више у складу с тежњама регионалног и европског политичког окружења.
Ненамераване последице тог разарања, међутим, носе са собом ризик дугорочне немогућности да се решавају здравствени, социјални и економски проблеми друштва. Опште је место да је образовање најважнија покретачка снага друштвеног развоја. Низак степен или чак непостојање образовања има за последицу затварање могућности за друштвену покретљивост, немогућност да млади људи нађу запослење, смањење друштвене солидарности и повећање здравствених и еколошких ризика. Из свих тих разлога миленијумски циљеви развоја УН ставили су образовање на високо друго место, одмах иза искорењивања сиромаштва. Они који подстичу и подржавају блокаду наставног процеса делају против општечовечанских вредности и најопштије схваћеног људског морала. Нема али!
Оно око чега може да се полемише јесте питање каквом образовном систему друштво (треба да) тежи. Да ли образовни систем треба да буде креатор друштвених циљева и вредности као што је то био случај у социјализму или да буде креиран у зависности од постојећих друштвених захтева, који се у данашње време углавном тичу тржишта рада и оспособљености младих да што ефикасније одговоре на те захтеве. Та расправа одвела би нас далеко, али је понета да се то питање не решава блокадом универзитета. Управо супротно, универзитет би требало да буде место где се води та полемика, у којој би и студенти и те како имали шта да кажу. Блокаде универзитета – управо супротно, представљају лоше прикривен начин да се под кринком наводног друштвеног активизма побегне од одговорности за оно што аутономија универзитета суштински значи, а то је пре свега слобода да се расправља о курикулумима и дефинише улога универзитета у 21. веку. Управо они који блокирају универзитет суштински и формално нарушавају његову аутономију онемогућавајући да универзитет врши своју функцију.
Блокада државних високошколских установа, поред тога, широм отвара врата афирмацији приватних – било домаћих или страних универзитета. Бесмислено је да блокадери оптужују власт за скривени план подршке приватним и страним универзитетима док сами врло агресивно и нескривено уништавају државне универзитете, о чему сведоче и подаци с последњег уписног рока, односно драматично опадање интересовања за упис на државне факултете, посебно оне који су се „истакли” у блокади.
У будућности ће тиме само додатно бити доведена у питање једнакост шанси младих људи, јер колико год да принцип ваучера тренутно делује обећавајуће, он неће моћи да реши проблем пораста цене школовања оног тренутка када приватни сектор у образовању постане доминантан. Тиме ће бити неповратно заустављена друштвена мобилност и цементирана затвореност друштвених класа. Рођени у нижим друштвеним слојевима ту ће и остајати, без обзира на таленте које неће ни имати прилику да искажу. Но, изгледа да то и јесте идеја блокадера. Овде притом не мислим на студенте који су оруђе, већ на наставнике, „интелектуалце”, али и родитеље који активно подстичу њихове блокаде.
Повећана узлазна социјална покретљивост током последње деценије саблажњава средњу класу, чија се елита улогорила на универзитетима и другим професионалним удружењима. Досадашњи покушаји да се успостави класна сегрегација дали су само половичне резултате. Упркос добро осмишљеној баријери у виду бесмислених, али средњекласној омладини прилагођених тестова опште културе, и сада се на факултете који су поставили ту баријеру провуку примерци пезентса.
Та баријера није небитна јер образовни систем из перспективе појединца представља и сада најважнији канал друштвене покретљивости, односно шансе да се стекне (или задржи) виши друштвени положај. У том смислу, у шта год ми желели да верујемо и колико год се томе противили, знање јесте роба. Цена за ту робу за сада је још ниска захваљујући систему државног школства и зато је та роба релативно широко доступна. То, међутим, води инфлацији диплома, како оних на основним, тако посебно на вишим нивоима студија. Проблем преквалификованости већ данас је широко распрострањен у Србији. Отуда не чуди фрустрација свршених студената (и њихових родитеља) који не могу да нађу посао „у струци” већ раде послове за које су преквалификовани.
Укратко, колико год биле бесмислене и неморалне, блокаде универзитета имају скривени циљ да заштите интересе све декадентније средње класе. Иронија је што се тај циљ реализује под револуционарним паролама о слободи, једнакости и правди. Не чуди, међутим, да своју децу на то подстичу родитељи из средње класе који се инстинктивно надају да би на тај начин могли за њих да сачувају и у аманет им оставе привилеговане позиције.
И заиста, деца из мање имућних породица, ако се блокада настави и ове године, биће приморана да нађу какав-такав посао, након чега је повратак на факултет много тежи, али ће зато више диплома остати за имућнију децу из средње класе, која могу да се играју револуције што треба да сачува класни статус кво.
*Професор Филозофског факултета у Београду
ФОТО: Политика/Н. Коцић
