Па како можете?
Пише: Спасоје ТОМИЋ
Постоје тренуци у јавном животу када политичке разлике, идеолошки ровови и страначке барикаде морају да утихну пред једном једноставном, исконском чињеницом – пред људском болешћу. Болест није ни лијева ни десна. Она није ни власт ни опозиција. Она није прилика за духовите опаске, за циничне статусе и за морбидна наслађивања. А ипак, управо томе свједочимо поводом здравственог стања Ивице Дачића.
Па како можете?
Како можете да у тренутку када је човјек суочен са здравственим изазовом, без обзира на све што мислите о његовој политици, да се претворите у хијене? Како можете да болест претворите у политички аргумент? Да од медицинског извјештаја правите партијско саопштење? То није питање идеологије. То је питање карактера, којег очигледно многи у овом времену немају.
У цивилизованим друштвима постоји нешто што се зове елементарна пристојност. Чак и када се не слажете са нечијим ставовима, када сте му политички противник, када га критикујете због конкретних потеза – болест остаје зона у коју се не улази са прљавим ципелама дневне политике. Свако ко то чини, не показује храброст, већ моралну биједу.
Не морам се слагати ни са једном реченицом коју је изговорио. Не морам подржавати ниједну одлуку коју је донио. Али ћу, као човјек, стати у одбрану права свакога да болује без јавног линча, без ликовања и без злурадог тапшaња по виртуелним раменима оних који се сладе и наслађују нечијој муци.
Шта нам говори друштво које се наслађује туђом болешћу? Говори нам да смо као заједница изгубили осјећај мјере. Да смо замијенили аргумент увредом, а политичку борбу, персоналном мржњом. То није снага, већ кукавички однос према људском бићу.
Они који данас ликују, треба да знају једно: сјутра се точак лако окрене. Болест не пита за страначку књижицу. Не гледа ко је на власти, а ко у опозицији. И управо зато је опасно нормализовати овакву врсту јавног говора.
Јер када срушите последњу линију елементарне људскости, више немате на шта да се позовете када вама затреба саосјећање.
Политика је арена у којој имате сукоб идеја. Али ако из ње протјерамо људскост, остаће нам само арена. А у арени, знамо, не побјеђује најпаметнији, већ најсуровији.
Зато, још једном, па како можете?
Можете ли бар на тренутак спустити страначке заставе и сјетити се да је прије сваке функције – човјек? Ако то не можете, онда проблем није у Ивици Дачићу, свакако није! Проблем је у вама.
Аутор је магистранд историје
ФОТО: фејсбук
