Посвећено дјеци из избјегличке колоне
Пише: Вељко ОСТОЈИЋ
Питали су ме многи зашто су успјешна дјеца из колоне, како су опстале многе наше породице које су избјегле преко ријеке Дрине са само кофером у руци и са дјецом у наручју. Проради онај Крајишки инат и понос, а натјера те и мука да радиш послове што никад ниси мислио да радиш, да од динара ствараш два, да се уздигнемо као птица феникс из пепела. Крајишки народ је вриједан народ, који је доказао да и на камену може да створи, па смо некако успјели да почнемо живот испочетка. Били смо домаћини људи, па смо доживјели ону клетву
ДАБОГДА ИМАО, ПА НЕМАО!
Већина од нас је оставила спаљена домаћинства и земљу која је сада у већини случајева зарасла у коров, али упкос свему томе дражи нам је и тај комадић спаљене земље и камен са нашег огњишта, него нечијих шест Америка. Из нашег напаћеног Крајишког народа поникли су многи умни људи, који широм свијета и даље покушавају да сачувају своје коријене и поријекло. Ова дјеца из колоне преко ноћи су постали људи, стубови својих породица. Онај ко прође муку као што смо је прошли ми научи боље да цијени свој живот и да му је небо само граница. За нас рат никад није ни престајао, од нашег егзодуса, ми водимо један тихи рат за голу егзистенцију наших породица, па и када смо некад били гладни нисмо дозвољавали да нас други понижавају и жале, али то нам је увијек давало снагу да идемо даље. Били смо колетерална штета у ратовима деведесетих година, а ови ратови су многе породице завиле у црно, од којих се и дан данас нису те исте породице опоравиле. Остало је само да и даље наставимо нашу борбу, да сачувамо наше коријене и поријекло, без обзира гдје сада живимо.
Овај вриједан и племенит народ је ожилавио у овој дугогодишњој борби за опстанак, али нам је сваки нови дан те борбе све тежи и тежи. Снагу нам дају наша дјеца и унучићи, неки нови нараштаји који стасавају, а док је Крајишника живих живјеће и Крајина у нашим срцима…
ФОТО: фејсбук
