Прије 40 година погинуо нападач Партизана Драган Манце

Пише: Славко БАСАРА/Спортски журнал

Те недјеље, 1. септембра 1985. године нисмо слушали стари „порторож“ радио у породици. У 49. години преминуо је дјед, мајчин отац по којем носим име. Кућне апарате тај дан нисмо „палили“, туга нас је обавила. Посебно ме погодио плач мајке.

Спремао сам се за полазак у други разред основне школе и било ми је нејасно зашто нећу моћи да слушам радио преносе утакмица Прве савезне лиге Југославије. Смрт дједа је све окренула наглавачке. Туговао сам и због дјед и због чињенице да ћу остати ускраћен за још једно спортско-недјељно поподне.

Два дана касније, Славко Будимир је смјештен у вјечну кућу, а увече на „Дневнику“ чули смо још једну страшну вијест из Београда: погинуо Драган Манце!

Драго, други дјед, очев отац, подгрмечки партизан са 16 година и завјетовани Партизановац, буквално је зајаукао:

-Ко ће сада за Партизан давати голове?!   

Емоција је била велика. Туга је сустигла нову тугу.

Посљедњи гол Драган Манце је дао на стадиону ЈНА против титоградске Будућности из пенала у побједи 2:1 управо те недјеље, када сам био ускраћен за радио-преносе и нестрпљењем чекао вијести са Топчидерског брда, али и свих осталих југословенских прволигашких стадиона. Ни „Спортски преглед“, у којем сам се као дјечарац замишљао једног дана, нисам могао да гледам.

Сутрадан, све новине су плакале: „Спорт“, „Спортске новости“, „Вечерње новости“, „Експрес политика“, „Вечење новине“, „Вијесник“, „Ослобођење“… Читао сам чланке и јецао. Манце је био фудбалска икона Југославије! Гол му је био посао, а фудбал је претварао у умјетност. Чаробни голгетер!

Тај кобни бетонски надвожњак и нови дио пута из правца Новог Сада, код петље за укључење на ауто-пут Београд – Загреб, код бензинске пумпе „Змај“ у Земуну, мјесто је погибије Драгана Манцеа. У 9.50 часова, када се возио на тренинг и журио да не закасни код тренера Ненада Бјековића, „пежо“ регистарских ознака БГ 701-546 је слетио и са собом однио млади живот фудбалског мајстора.

Када је прочитао новине, мој дјед Драго је тужно констатовао:

-Куд баш да погине на нашој земљи, коју сам купио с двојицом Нишлија у Београду „за не дај Боже“, а онда је држава туда трасирала пут.  

Драган Манце је и данас, 40 година послије трагедије, легенда партизановог југа који чува сећање на голгетера песмом: „Отиш’о си Драгане, остала је туга, увек ће те бодрити Гробари са југа“.

Један је, незаборавни, Драган Манце!

Данас својим синовима који фудбал тренирају причам легенду о голгетеру Партизана…

Постигао 174 гола

Драган Манце је рођен 26. септембра 1962. године у Београду, а фудбал је почео да игра у Галеници, садашњем Земуну. Од пионира до омладинаца играо је у матичном клубу, а у септембру 1980. године прешао је у Партизан. Био је један од најзаслужнијих за шампионску круну Партизана у сезони 1982/83.

У  црно-бијелом дресу одиграо је 279 утакмица и постигао 174 гола, а због свега учињеног сматра се једним од најбољих играча у историји београдског клуба. Једна улица поред стадиона Партизана носи име Драгана Манцеа.