Прошло 27 година од почетка најнеправеднијег рата у историји човјечанства

Пише: Српскопитање

Март је историјски гледано, веома тежак месец у српској историји. Од оног 27. давне 1941., када су Енглези (а ко би други) спровели државни удар, извели наивни народ на улице (звучи тако познато зар не?) и уместо већ договореног мира за само 10 дана накачили Хитлера на врат чиме је отпочела инвазија и окупација земље, која се наредне четири године борила за ослобођење…

Ту је и онај чувени 9. март 1991., када је опет улица покушала да руши државу несвесна чињенице да тог дана заједно са њима у демолирању Београда учествују и усташки Зенговци под командом злочинца Томислава Мерчепа, и док „Београђани руше Милошевића“, ови им из свег срца у томе помажу притом пљачкају поразбијене златаре, продавнице и робне куће. Неки кажу да су се усташе ту ноћ вратиле преко границе са око 10 кг покраденог злата и разних драгоцености, али то је тема за неку другу прилику…

У марту су свој живот окончале и две, сигурно најконтроверзније српске политичке фигуре у посткомунистичкој ери, Слободан Милошевић и Зоран Ђинђић.

Међутим, оно по чему ће нова српска историја највише упамтити тај проклети март, то је онај 24. у среду, те 1999. године, када су без одлуке Савета безбедности Уједињених нација 22 земље НАТО-а (не 19 како се често може чути) здружено напале једну једину, иако та једна није ни на један могући начин угрозила било коју од њих. У 19.45 минута, почели су ваздушни удари изнад СР Југославије и тиме је отпочела агресија каква је већини нормалних људи била незамислива у срцу Европе скоро 55 година након завршетка Другог светског рата на крају 20. века.

Однос снага НАТО-а и СР Југославије представљао је највећу несразмеру у историји ратовања. Од броја становника, висине БДП-а, количине и модерности војне опреме, до броја саме копнене војске на располагању за евентуалну инвазију до које ипак није дошло. Савез који је 50 година пре тога наводно основан ради одбране својих чланица, постао је немилосрдни агресор. Да је тако нешто могуће, наговестиле су активности НАТО-а и пар година раније. Они су директно осмислили акцију „Олуја“ и наоружали Хрвате како би ови спровели геноцидно чишћење Срба са тог подручја а потом су убрзо бомбардовали и 20-ак дана Републику Српску, све током 1995. године.

Повод за ову бруталну агресију 4 године касније над земљом од тада једва 10-ак милиона становника, била је наводна „хуманитарна катастрофа“ на Косову и Метохији где су већ пуних годину дана трајале борбе српских снага безбедности и шиптарских терористичких банди. Директан повод како су говорили, догодио се у јануару када је Србија оптужена да је у селу Рачак направила масакр цивила што је убрзо било доказано као лаж.

Иако је бомбардовање Србије (Црна Гора осим с почетка била практично изузета) испланирано много раније, о чему сведоче бројна документа, изјаве и други докази, у фебруару месецу, организовани су тзв. мировни преговори у дворцу Рамбује, код Париза.

Да је Рамбује била обична представа и фарса, врло брзо се показало истинитим. Током пуних 17 дана преговора, српска делегација се ниједном није директно срела са представницима косметских Шиптара. Самим тим, никаквих разговора, предлога или договора није ни могло да буде. Све се свело на комуникацију преко западних посредника која се убрзо претворила у све веће притиске на српску страну да прихвате оно што се од њих тражи. Важно је напоменути и то да је у српској делегацији осим Срба било и представника националних мањина са Космета, Шиптара лојалних Србији, Турака, Муслимана, Горанаца, Рома итд…

Српски представници су покушавали константно да праве уступке како би се тензије смањиле, јер су амерички представници нарочито предњачили у претњама „војне интервенције“ ако „преговори“ пропадну. У једном тренутку наша делегација је чак предложила и хитан пријем СР Југославије у НАТО. Тако би постали део истог савеза, претња за међусобни војни сукоб чланица не би имала смисла, а ситуација на Космету би се додатно решавала у мирнијем тону. Предлог је истог тренутка одбијен са одговором: „То није тема ових преговора“. Наши нису одустајали. Понудили су западним представницима успостављање НАТО база у покрајини, чиме би био дозвољен улазак одређеног броја њихових војника који би у садејству са нашим снагама контролисали стање на терену. Није вредело, нису хтели ни да размотре.

Уместо тога, Србији је на сто постављен коначан захтев а он је гласио:“Размештање најмање 30.000 НАТО војника на Косово и Метохију у првој фази са правом повећања трупа у наредним фазама, затим несметано кретање НАТО-а на читавој територији СР Југославије што је посебно битно, те њихово изузеће односно имунитет од било какве одговорности и јурисдикције правног система наше земље!“ То је практично само на финији начин значило да страна војничка чизма потпуно окупира целу државу и ради шта пожели. Као додатак тог тзв. Анекса Б, предвиђено је да се на Космету кроз 3 године организује референдум о самосталности, на којем би право гласа имали наравно само они који тамо живе. На крају је упућена јасна порука, одбије ли делегација овај споразум, Југославија ће бити бомбардована.

Пошто је јасно да циљ у Рамбујеу није био никакво разумно решење ни прекид рата, већ искључиво бацање на колена једне суверене земље, поставља се питања а која би то држава на свету у том тренутку на тако нешто пристала?

Све ово су касније потврдиле и многе саме америчке дипломате и званичници.

Тако је Хенри Кисинџер рекао:“ Рамбује је била само провокација и изговор за рат, оно што је понуђено ниједан Србин не би могао да прихвати “. Џорџ Кени, високи званичник Стејт департмента признао је да је „у Рамбујеу лествица намерно подигнута тако високо да је ниједна држава не може прихватити, па смо знали да то неће ни Србија“. На крају крајева, сам Бил Клинтон на једној од конференција током агресије изјавио је:“Оно што смо Милошевићу понудили у Рамбујеу ја први никад не бих прихватио“.

Тако је шанса за мир без шансе отишла у неповрат, а Србија се од тог 24. марта нашла под невиђеном ваздушном а потом и копненом агресијом из Албаније у наредна два и по месеца. Напоменули смо да је НАТО тог пролећа славио 50 година свог постојања, те је замисао била да за „ 3 до 5 дана „ натера Војску Југославије на капитулацију, уђе на нашу територију и онда тачно 4.априла на годишњицу оснивања направи „фешту“ којој би показала читавој светској јавности „ту смо, најјачи и нико нам ништа не може“, односно „свако може да прође на овај начин ако наш интерес то буде захтевао“.

Од те замисли међутим, није било ништа. Отпор на који су наишли од првих момената агресије, изненадио је и њих саме, иако су темељно скупљали информације о стању и способности наше војске месецима уназад, између осталог и преко мисије ОЕБС, која је још од октобра 1998. шпијунирала све што је могла на терену, успут покушававши да измисли неки крвави сценарио и оптужи Србију, као што се и десило у Рачку.

Уследило је скоро 80 паклених дана за нашу државу, њене грађане а посебно полицију, војску и народ на самом Космету. Гађали су све што су стигли, рушили су мостове, бомбардовали рафинерије, бацали касетне бомбе на пијацу усред белог дана, циљали воз у покрету спрживши путнике унутре, сручили ракете на зграде државне телевизије, гађали стамбене блокове, нису поштедели чак ни болнице и пацијенте у њима…Сејали су смрт на најгори могући начин не штедећи никог, па ни децу. Процене су да штета коју су нанели нашој држави иде и до 100 милијарди долара! То је она материјална, која се у теорији може надокнадити. Шта ћемо са нематеријалном која не може??? Најгори злочин који су направили, а који се може мерити у рангу геноцидног напада на читаву нацију, било је коришћење осиромашеног уранијума, изузетно токсичног и радиоактивног отпадног производа којим су неповратно наредних неколико деценија затровали српску земљу, воду и ваздух, што несумњиво за последицу има огроман пораст најтежих болести међу нашим становништвом.

Војнички су били тешко осрамоћени. Ништа од првобитног плана нису успели да спроведу.

Сјајна координација наших војних и полицијских снага, константно размештање положаја, подметање макета авиона од картона уместо правих, фингирање чак и лажних мостова, примена разних других ратних вештина уз потпуну немоћ на граници са Албанијом где је почео покушај копненог пробоја, довео их је у ситуацију да из обести појачају убијање цивила. То је уосталом командант НАТО-а Весли Кларк наредне 2000. године признао:“Пошто Трећој армији Приштинског корпуса нисмо могли ништа што смо замислили, морали смо да појачамо гађање цивилних циљева по Србији“. Изјава која довољно говори ко је тог пролећа напао једну малу али поносну и несаломиву земљу.

О самим конкретним данима и догађајима током НАТО агресије, биће можда прилике да се бавимо. Са ове сада већ довољне временске дистанце, можемо да закључимо да Србија те 1999. године није нападнута ни зато што је неког убијала, ни зато што је направила хуманитарну катастрофу, а ни зато што је политика државе била „ратно орјентисана“ или њоме владао диктатор. Србија је била само показна вежба за оно што ће у неким другим деловима света уследити каснијих година.

Најбоље објашњење тог крвавог пролећа 1999. године вероватно је дао Строуб Талбот, који је у време бомбардовања био заменик америчког државног секретара. У књизи Џона Нориса, његовог сарадника под именом „Курс судара: НАТО, Русија и Косово“ која је изашла 2005. године, Талбот је децидно изјавио:

“БОМБАРДОВАЊЕ ЈУГОСЛАВИЈЕ НЕМА НИКАКВЕ ВЕЗЕ СА ТАДАШЊИМ ДЕШАВАЊИМА НА КОСОВУ И НАВОДНИМ ПАТЊАМА АЛБАНАЦА, ВЕЋ ИСКЉУЧИВО СА ТИМ ШТО ЈЕ ЗА РАЗЛИКУ ОД ДРУГИХ ДРЖАВА СРЕДЊЕ И ИСТОЧНЕ ЕВРОПЕ ОДБИЈАЛА ДА ИЗВРШИ НАШЕ ПОЛИТИЧКЕ, ЕКОНОМСКЕ И ДРУГЕ НАРЕДБЕ ЧИМЕ ЈЕ ДИРЕКТНО УГРОЗИЛА ИНТЕРЕСЕ СЈЕДИЊЕНИХ АМЕРИЧКИХ ДРЖАВА У СТВАРАЊУ НОВОГ ПОРЕТКА У ТОМ ДЕЛУ ЕВРОПЕ!“.

У ЗНАК СЕЋАЊА НА СВЕ ЖРТВЕ НАТО ЗЛОЧИНАЦА! ВОЛИМО ТЕ ОТАЏБИНО НАША!

ФОТО: фејсбук