Пуковник Хусо Салиховић открио истину о Сребреници

Извор: Информер

Пуковник Хусо Салиховић, један од комаданата бригаде у ратној Сребреници, открио је шокантне информације током гостовања у подкасту „Пленум.ба“.

Он је отворено потврдио да Сребреница није била демилитаризована зона током сукоба у Босни и Херцеговини 1993. године. Салиховић је рекао да су те приче лажне и да су УНПРОФОР-у „предали највише 20 одсто од свог наоружања“.

-Углавном смо предали ловачке (пушке) и понека ова пушка… Не можеш ти никога ни кривити јер људи нису ни од кога добили то наоружање. То је све заробљено у борбама и сад ти неком да наредиш… То наоружање се није могло држати на једном месту, него су људи држали кући, крили – поручио је Салиховић.

Овоме је у то време сведочио и официр канадске морнарице Бери Фруер, портпарол УНПРОФОР-а у Босни и Херцеговини.

Након овог признања нема више никакве сумње да демилитаризације Сребренице није било, а то објашњава и како су успели у својим нападима на српска села, као што је био напад на село Вишњица неколико дана пре 11. јула, а такође објашњава и толику количину оружја које су муслимани носили са собом током војне операције пробоја из Сребренице до Незука у јулу 1995. године.

Хашки трибунал, подсетимо, није прихватао ову чињеницу и форсирао је наратив да у Сребреници јесте била спроведена потпуна демилитаризација. Наратив Хашког трибунала (ИЦТY) о Сребреници као „демилитаризованој зони“ имао је значајан утицај на правну квалификацију и пресуде против српских официра.

УН је 1993. прогласио Сребреницу „заштићеном енклавом“ и формално демилитаризованом зоном.

Трибунал је у пресудама полазио од тога да је постојала обавеза да се зона држи без војних активности, што је давало додатну тежину нападима на њу.

Иако је било доказа да су снаге Армије БиХ задржале део наоружања и изводиле акције из енклаве, ИЦТY је наглашавао да то не мења статус цивилног становништва које је имало право на заштиту.

Такав став имао је и значајан, а можда и пресудан, утицај на пресуде официрима Војске Републике Српске (ВРС), па је тако у случају команданта Дринског корпуса Радислава Крстића донет закључак да је „учествовао у геноциду“. Статус „заштићене зоне“ био је кључан за доказивање да је напад био усмерен против цивила, а не легитимног војног циља.

Поред њега, још неки високи официри ВРС су осуђени за наводни геноцид и саучесништво у њему. Трибунал је наглашавао да је напад на демилитаризовану зону био планиран и систематски, што је појачало квалификацију злочина.

Трибунал је користио концепт демилитаризације да одбаци аргументе одбране да су акције биле усмерене против војних снага.

Тиме је наглашено да је масовно убијање мушкараца и депортација жена, деце и стараца била намерна елиминација цивилне популације, што је омогућило квалификацију геноцида.

За српске официре то је значило да се њихова одговорност није могла свести на ратне операције, већ на „злочине против човечности и геноцид“.

Хашки трибунал је инсистирао да и у случају кршења демилитаризације од стране Армије БиХ, то не мења обавезу заштите цивила. Дакле, наратив о „демилитаризованој зони“ служио је као правни оквир да се покаже да је напад био против заштићене популације, што је директно утицало на тежину пресуда српским официрима.

ФОТО: фејсбук