Сјећање на свирепи злочин у Сердарима

Подјелите чланак

На данашњи дан прије 33 године, у тишини једног раног јутра, село Сердари код Котор Вароша доживјело је своју најтежу ноћну мору. Тог 17. септембра 1992. године, око шездесет наоружаних припадника муслиманско-хрватских паравојних формација из околних села упало је у Сердаре. Нису дошли да ратују са војском, него да убију обичне, ненаоружане људе. И јесу.

У једном од најсвирепијих злочина почињених над српским цивилима током рата у БиХ, убијено је шеснаест људи. Страдали су људи из Сердара, Тепића, Дукића и Бенцуза. Људи који су остали у својим кућама, на свом огњишту, вјерујући да им нико неће наудити. Међу њима је било двоје дјеце. Најмлађа жртва, мала Снежана Тепић, имала је само четири године. Најстарији је имао шездесет.

У нападу на Сердаре у зору 17. септембра 1992. године убијени су:

Бранко Сердар (60), Босиљка Сердар (53), Јеленко Сердар (31), Радмила Сердар (21), Славко Сердар (60), Данка Сердар (54), Драго Сердар (47), Мирко Сердар (31), Славиша Сердар (22), Споменка Сердар (19), Љубица Сердар (40), Слободанка Тепић (12), Снежана Тепић (4), Никола Дукић (40), Славко Бенцуз (55) и Славојка Бенцуз (21).

Њихови домови су спаљени, породице растурене, а тишина која је остала иза њих гласнија је од сваке ријечи. Њихова имена нису исписана само на споменицима — она живе у сјећањима оних који памте. Сваки од њих био је нечије дијете, родитељ, брат, сестра, комшија. Њихови животи нису били случајни, нити мање вриједни. Отишли су недужни, страдали јер су били то што јесу, а њихова страдања су оставила ране које вријеме не лијечи. И данас боли, и данас недостају.

Они нису заборављени. Не смију бити. Не због освете. Не због мржње. Него због истине. Због поштовања према њима и према свима онима који више немају глас да говоре.

Зато је важно да знамо. Да памтимо. Да учимо. Да се не правимо да није било. Овај злочин није страница из туђе историје. То је рана нашег народа, наша обавеза да причамо, да свједочимо, да не ћутимо.

Зато вас молим , подијелите ову причу.

Да се зна.

Да се памти.

Да се не заборави.

И што је најважније, да се никоме више не понови.

Александар САВИЋ

ФОТО: фејсбук

Сличне објаве

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *