Само Србија и само Боже правде!
Пише: о. Дарко Ристов Ђого
Ствар са питањем ко навија за коју репрезентацију врло је једноставна: у тренутку када је неко одлучио да Србија и тзв „БиХ“ не буду дио исте државне заједнице (а могле су да буду, да под америчким притиском муслиманско руководство није одустало од постигнутог договора), Србима је остало само да се идентификују са оним државама у којима су жељели да живе. Ми смо жељели и гинули да Српска, Србија и Црна Гора буду једна држава.
Шехиди су гинули за БиХ у којој Срби или неће живјети, или се неће ништа питати. И треба честито рећи и признати: од тада до данас, реторика и приступ у Сарајеву се није помјерио ни за милиметар. Нико од оних који одређују Србима за кога има да навијају није учинио корак ка томе да постдејтонска БиХ буде нешто друго од онога што су 1992. у априлу жељели. Тако да „Срби који навијају за БиХ“ нису настали неким „компромисом“ (чак и изглед компромиса врло брзо поруше навијачи и симпатизери те репрезентације) већ је по сриједи честа и уобичајена појава када један дио популације просто жели да се прикључи побједнику јер људи су и „плахи и лакоми“ (као што рече Његош) па увијек има неко ко ће претрпкети свако понижење, само да буде на побједничкој страни.
Мене то не интересује – Србија може бити и прва и посљедња у ма чему, она је једино што волим и ка чему осјећам припадање, онај свештени трепет када чујем „Боже правде“. И не љутим се и не пада ми на памет да некоме у Сарајеву или у Новом Пазару упућујем погрде, да му кажем да треба да навија за Србију, БиХ или Турску. Аргумент о томе да треба да се прилагодим „пасошу“ бескрајно је смијешан јер сам за свога живота имао документа СФРЈ, Српске (без БиХ) а имам држављанство и Србије и Српске, а тзв „границе“ су кроз моју Отаџбину цртане смијешно, арбитрарно и бесмислено и ја их не признајем и не осјећам јер сам у Грачаници, Београду, Фочи и Никшићу подједнако свој на своме и у својој Отаџбини (а тако се осјећам и на највољенијем на свијету Охриду). Нека свако навија за кога хоће, само скривени (или отворени) фашисти и некултурни и неваспитани људи поручују некоме шта има да ради ако хоће да живи у „њиховој“ земљи.
Успут, старо је правило да се застава, химна и држава воле онолико колико си крви дао за њу. Срби у Србији су крварили од 1804. до 1918. за то да се ослбоде, да се ујединимо и живимо у истој држави. Зато и имају луксуз да о Србији говоре и мисле све и свашта, па и да своју и нашу химну и заставу воле или не воле колико и како хоће. У ратовима 1992, како лијепо примјети С. Антонић, већина становниптва Србије је пристало на друштвени консензус према коме је било у реду да СЦГ помогну Србе са ове стране Дрине, али под условом да се не укључују у рат непосредно.
Зато митологеме из СФРЈ у Србији живе снажније него код нас а наша жртва за српску химну и грб се мање виде. Људи који навијају за БиХ из Србије навијају са „Социјалистичку Републику БиХ“ 2.0 – нешто што постоји у њихвим главама и нигдје другдје. Но и ти људи имају право на своје илузије. Ми смо са њима раскрстили 1992, кроз страдање.
Зато: само Србија и само Боже правде!
ФОТО: фејсбук
