Само су Срби оборили „невидљиве“ авионе

Американац потврдио погодак другог Ф-117А, а српски ракеташи одговарају: знамо, ракете су се звале „Јагодинка“ и „Славујка“!

Пише: српскопитање

Бивши пилот америчког ратног ваздухопловства, Чарли Хајнлајн, признао је да су артиљеријско- ракетне јединице РВ и ПВО Војске Југославије погодиле још један Ф-117А током НАТО агресије 1999. године. Како причају Славиша Голубовић и Зоран Вукосављевић, српски ракеташи који су за овај случај знали и раније и темељно га истражили, дошло је, вероватно, до поготка и трећег Ф-117А. Њихово вишегодишње прикупљање информација из разних извора и склапање мозаика о вансеријском успеху, пре свих 3. ракетног дивизиона, у обарањима „Ноћних Сокола“, има још занимљивих детаља. Један од њих је и да је, они верују, заправо пилот Хајнлајн летео погођеним авион.

Један од најчитанијих војно-ваздухопловних сајтова Драјвов „The War Зоне“, објавио је причу која је потврда другог поготка „Ноћног Сокола“ од стране пензионисаног УСАФ пилота који је на предметном лету био пар (вингмен) погођеној летелици. Новинар Драјва заправо је препричао исповест пилота, потпуковника Чарлија „Туне“ Хајнлајна који је летео на Ф-117А (тип летелице коју су српске ПВО снаге обориле 27. марта, за шта постоји гомила материјалних доказа који су тренутно у Музеју ваздухопловства) у једном подкасту.

Хајнлајн је у подкасту испричао да је био део пара Ф-117А који су са по две ласерски вођене бомбе имали циљ који је описао као „антену“ у Београду (или његовој околини). Прича да су на мисије изнад Југославије, као део 9. ловачке ескадриле „Летећи Витезови“, летели из немачке авио-базе Шпандалем у просеку по 6 сати од полетања до повратка, уз допуну горива у ваздуху. Каже да су Ф-117А обично били коришћени за гађање комуникационе опреме, антена, фабрика, мостова и зграда у којима су биле битне особе, као и рафинерије (вероватно Панчево).

Предметна мисија од два Ф-117А састојала се, према Хајнлајну, од гађања две одвојене мете. Није рекао који је датум био у питању, али је био јасан да је то било након првог потврђеног обарања истог типа летелице. Дриве закључује да се инцидент вероватно догодио 30. априла. Лет је био праћен од стране још једног типа летелице коју су Срби оборили, Ф-16ЦЈ. на „ободима западног Београда“. Кедан од Ф-16 пилота упозорио је све преко фреквенције да је ракета лансирана на њих, у правцу Хајнлајновог вингмена, другог Ф-117А. „Туна“ је видео два лансирања (једно за другим) у правцу вингмена, видео је да је једна ракета експлодирала у ваздуху, што може значити погодак. По повратку, вингмен се прво није појавио на састанку са танкером, да би након неког времена ипак дошао  „у видљиво лошем стању“. Оштећени вингмен је некако успео да се натанкује. Хајнлајн је због помоћи оштећеном „Ноћном Соколу“ добио медаљу, што је још један посредни доказ инцидента те вечери.

Славиша Голубовић, пуковник артиљериско- ракетних јединица ПВО у пензији, аутор књиге „Пад ноћног сокола“ и командир батерије за вођење ракета у славном 3. ракетном дивизиону, „признање“ Хајнлајна за њега је све само не изненађење:

–У операцији „Allied Force“ током агресије НАТО на СРЈ 1999. године, учествовало је укупно 25 авиона Ф-117А. Свакодневно су учествовали у борбеним дејствима на територији СРЈ и то у два таласа начелно од 20.00-23.00 и 00.00-03.00 часова.

Потпуковник Хејнлајн полетео је на задатак нешто пре поноћи 29. априла, да би се након успешног танкирања (изнад Мађарске) нашао у ваздушном простору СРЈ око 02.15, 30. априла, са задатком ватреног дејства по телекомуникационом објекту у ширем рејону Фрушке Горе. Објекту дејства прилазио је са југоситочне стране. У зони уништења 3. ракетног дивизиона 250. ПВО који је те ноћи био у рејону сремског села Петровчић, нашао се око 02.46 часова. У том тренутку, борбеном послугом 3. рд ПВО командовао је тада потпуковник Бошко Дотлић, помоћник командата дивизиона за позадину. Према прописнаој процедури, извршено је ватрено дејство са две ракете („Јагодинка“ и „Славујка“) по авиону који се у том тренутку налазио у зони уништења. Погођен је првом ракетом на даљини око 17 км и висини око 7 км. Погодак ракетом није нанео витална оштећења, па је авион наставио лет ка ваздушном простору Мађарске ради поновне допуне горивом и повратка у авио-базу.

Пуковник Голубовић је методично обрадио сведочења о обарању првог „Ноћног Сокола“ у својој књизи која у другом издању има и део о његовим разматрањима могућности да је оборен био и бомбардер Б-2А. С обзиром на чињеницу да се не ради о било ком авиону, већ о авиону од којег се у то време очекивало све осим да буде радарски откривен и праћен, а још мање оборен, треба анализирати неке појединости које потпуковник Хејнлајн наводи у тексту. Најпре са аспекта дејства РЈ Војске Југославије.

Авиони Ф-117А коришћени у операцији „Савезничка сила“, нису летели на висинама мањим од 20.000 фт (6.000 м). То значи да су ватрено дејство по њима могле изводити јединице наоружане ракетним системима НЕВА и КУБ. Тог 30. априла у ширем рејону Београда биле су распоређене јединице 250. рбр ПВО наоружане ракетним системом НЕВА. Прецизни подаци о ватреним дејствима на дан 29. и 30. априла потврђују да је дејство по циљу у 02.46 извршио 3. рд ПВО, лансирајући две ракете, од којих је једна погодила и оштетила циљ, а друга због одсуства захвата наставила да лети путањом косог хица. Током праћења и вођења прве ракете на циљ, борбена послуга је констатовала да авион врши маневар који није био уобичајен и који је личио на такозвани „маневар змија“ што у стварности за овај ваздухоплов није могуће. Компјутерски контролисан маневар који у својој изјави наводи Хејнлајн, довео је до благе промене радарске одразне површине авиона, што су пратећи системи станице за вођење ракета регистровали као промену енергетског центра радарског одраза, на шта су оператори праћења реаговали благим померањме пресека угловних маркера са одразом циља. То је у коначном довело до тога да се ракета активира у близини авиона, тако да му не нанесе витална оштећења – каже Голубовић.

Амерички пилот Хајнлајн наводи да је оштећени авион његовог колеге наставио лет ка ваздушном простору Мађарске ради поновног танкирања, примећујући видљива значајна оштећења на њему у тренутку првог покушаја допуне горивом:

– Ако су оштећења заиста значајна, онда није логично да такав авион као коначно одредиште има авио-базу Шпандалем, прилично удаљену од Мађарске. У таквим ситуацијама тражи се дозвола за слетање на најближи „пријатељски“ аеродром, као на пример Плесо у Загребу, о чему се раније говорило. Сумњу поткрепљују наводи да се после танкирања авион изгубио, али да су обојица поново били заједно у авио-бази Шпандалем.

Хајнлајн је за напор и труд да се авион његовог колеге, тако оштећен успешно танкира и врати у авио-базу, добио ДФЦ признање. Треба напоменути да је ово признање највеће признање које пилот може добити у својој летачкој каријери и да се оно добија за изузетне резултате. Ако га је Хејнлајн добио за труд и напор да се оштећен авион врати у авио-базу, какво је признање требало да добије сам пилот оштећеног авиона? Одговор вероватно лежи у претпоставци да је управо Хејнлајн био пилот оштећеног авиона, а не његов колега. Ово закључује Голубовић и тврди да су три „Ноћна Сокола“ погођена. Један у Музеју, један о којем сада имамо потврду, за који Голубовић каже да је највероватније расходован и у Нови Мексико пребачен у контејнеру, али и још један о чијем ће се поготку и оштећивању, како он каже, вероватно тек говорити и писати.

Извор: фејсбук страница Заниимљива историја и географија

ФОТО: фејсбук