Сарајево без Срба, промјена духа града
Пише: Мирослав ЛАКОВИЋ
Сарајево без Срба, након Дејтонског мира, није само промена на карти, у броју на неком попису него и у духу града. Да ли је могло бити другачије, можда?! У неком другом времену, где би се људи сетили да су они са којима су делили исти ваздух и даље људи. Теоретски, да! Могло се десити да се не покрену хиљаде душа у ноћ и снег, са децом на леђима, са старим мајкама које још памте имена комшија преко пута, са кључевима у џепу који више не отварају ништа, са телима најмилијих. Могло се десити да се деца са Грбавице и даље играју са децом из Башчаршије, да се на пијацама још меша мирис масла и чварака, да се Васкрс и Бајрам укрштају као две реке које се сливају у исту, а да нико не дигне глас да их раздвоји. Могло се десити да град остане оно што је био вековима, место где се различито живи заједно, где се мржња не храни страхом, а страх не храни мржњу. Могло је, када би живот ишао по теорији.
Живот, је оно што остане кад се поверење сломи, а оно се сломило давно пре Дејтона. Више од три године рата, страха што се увлачи у кости. Преко хиљаду дана од када је комшија постао странац, а странац непријатељ. Гледања како горе домови, а знати да је неко из суседства дао знак. Безброј суза уплаканог детета које не разуме зашто не сме да се игра напољу. Напетост је постала господар времена, а град место где се дише на пола плућа – они од узбуђења што одлазимо а ми због туге због и бола. Није се могло више, дуге су те године, дуже него што бројеви говоре – пожелио се мир, одвећ далек као да никад није постојао. Здравије је било отићи, не зато што смо сви били криви, ни хтели ићи, већ зато што би наставак не мира постао не подношљивији од саме смрти. Зашто остати и ноћу чекати да те неко извуче из кревета само зато што си Србин? Кажу „не би се десило“ – како кад се десило, сви знамо. Почетком марта, колоне које су због лоших услова преусмерене на транзит уместо преко Требевића прошле су кроз каменовање. Гађани су они и Христ у њима, због крста и Њега и ничега другог. Нису гађани Милош, Његош, Милица или Вера него „ћетници и влахиње“ Гађани су „зликовци“ а не комшије. И то слободно, без панике: деца, жене, старци…сви без обзира што је сваки десети аутомобил било борбено возило СФОР-а. Негде, код Брда-Џамије на возило у колони бачено је нешто величине просечног замрзивача, срећом не потпуно прецизно. То је било за „сретна пута“, и збогом…питам се шта би било за „добар дан и боље вас нашли“. Искрено, било је гласова са друге стране који су шапутали: „Не идите, ово је и ваш дом“. Али ти гласови су били слаби, потопљени у буку освете, у жељу да се Сарајево коначно „ослободи“, као да смо ми били куга, а не рат који је све нас претворио у жртве. Од тих шаптаја бучнији су били они који су мењали браве, заузимали станове, писали графите мржње на зидовима. Јачи су били они који су хтели да град зацели тако што ће нас избацити, као да се рана може излечити тако што се ампутира пола тела. И тако смо отишли, са сликама града у очима које нам брани да у њега гледамо.
Са успоменама које боле више од рана на телу. И данас је Сарајево лепо али једнообразно. Увек исто, без икаквих разлика: без слава и ифтара који су се мешали у ваздуху, без деце која су трчала без граница између нас. Тај егзодус је био почетак полаганог умирања душе једног града, ампутација оног дела који је био људски, мешан, несавршен, али жив. Сарајево је остало град са половином срца и исто толико душе.
А они, који су отишли, носиће своју половину заувек и оне кључеве који одавно не откључавају ништа. А град, то нису само грађевине и река.
Град је оно што људи у њему носе и желе другима, посебно оним „другачијим“ од њих.
То се изгубило – неки још траже где је нестало и куда је отишло…иако је очигледно.
Када сретнете некога из Српског Сарајева наклоните се јер гледате у највеће победнике и још веће жртве за оно што данас имамо.
ФОТО: фејсбук
