Село Брибир у Далмацији дало многа православна презимена
Пише: Стојан ЈАНКОВИЋ
На самом рубу Равних Котара и Буковице у Далматинској Крајини на око 12 километара од варошице Скрадин и 20 километара сјеверозападно од града Шибеника налази се познато село Брибир ушушкано у долини ријеке Брибирчице која отиче ка Скрадинском заливу.
Ово село се састоји из три главна дијела одн. засеока – Брибирска Градина (или Стари Брибир), Брибирске Мостине и Павићи.
Брибирско поље се пружа ка оближњој Островици и представља географски завршетак Равних Котара.
Простор Брибира је био насељен још у античка времена. Управо у долини Брибирчице, на локалитету Криваче, нађени су остаци насеобине из Млађег каменог доба а на другој страни, у правцу Буковице, гдје се уздиже каменито узвишење од 300 метара надморске висине и које се назива Брибирска Главица постоје остаци старог града из доба Римске империје.
Брибир постиже врхунац свог постојања за вријеме кнежевске породице Шубић која владаше великим дијелом Далмације у 13-ом и 14-ом вијеку. Управо је за Младена III Шубића била удата и рођена сестра цара Душана Силног – Јелена Немањић Шубић која је подигла надалеко познати манастир Крку недалеко од Кистања. Иако хрватска и југословенска историјографија Шубиће назива Хрватима и римокатолицима они то нису били (тачније, њихово касније потомство се покатоличило али тада нису више били владари Брибира и Горње Далмације).
Цар Душан, који је римокатолике отворено називао „јерес латинска“ и који је донио законску одредбу о забрани дјеловања римске вјере, не би никада допустио да му се рођена сестра уда за јеретика. Такође, на основу обичајног права феудалних односа жена узима вјеру мужа уколико је различита а Душанова сестра до смрти остаје православка и ктиторка многих православних цркава и манастира што указује да је била удата за припадника своје вјере. Поред овога такође је фасцинантно да је Брибир одувијек био насељен православним Србима и да тамо нема нити је икада било римокатоличке цркве нити гробова а да постоје само српска гробља и српски православни храм посвећен Светом Јоакиму и Ани који се помиње још 1547. године као „стара православна црква“. Ако је још те године црква сматрана за стару да ли ишта треба да додајемо?
Још једна од потврда српске припадности Шубића јесте и то што су сви брибирски кнежеви дио само српског фолклора, дакле не хрватског. Сви обичаји, пјесме и приче везане за Шубиће односе се на типичан српски идентитет а у народу се одвајкада говорило да им је крсна слава била Аранђеловдан а завјетна Јоакимдан (Аћимдан) те да је зато у Брибиру црква посвећена Светом Јоакиму и Ани (родитељима Пресвете Богородице).
У потоњим вијековима Брибир дијели судбину остатка Далмације. Бива спаљен неколико пута од стране Турака па и Млечана. Временом губи свој значај а његово златно доба са кнежевима, вилама и јунацима остаје само у српским пјесмама и митовима. Брибир је дуго остао урезан у свијести локалних Срба као јако ускочко упориште. На крају крајева из брибирског краја је један од најпознатијих српских ускока – Вук Мандушић.
У Другом свјетском рату Брибир је био једно од јачих четничких упоришта (Динарске четничке дивизије).
Ово крајишко село је потпуно спаљено и етнички очишћено 1995. године током хрватске геноцидне војно-полицијске акције под именом „Олуја“ и од тада се налази под хрватском окупацијом.
Од предратних скоро 600 становника данас у Брибиру живи 87 Срба повратника.
Српска православна презимена из Брибира су:
БИЈЕЛИЋ, ГЊИДИЋ, МИЛОШЕВИЋ, ОСТОЈИЋ, ПАВИЋ, СТЕВЕЛИЋ, ШАРИЋ, ШИМПРАГА, ШУБАШИЋ, ШУША и ШУШИЋ.
На фотографији остаци средњовјековног Брибира одакле је владала Јелена Немањић Шубић.
ФОТО: фејсбук
