Северина као поп икона шућмурасте револуције

Пише: Владимир Вулетић/Политика

Већ месецима пар хиљада људи тумара улицама Србије и збуњује
добронамерне посматраче са планете Кеплер 452б, који би, пре него што
посете Земљу, хтели да се упознају са обичајима Земљана. Кеплеријанци су
брзо схватили шта се дешава у Украјини; предвидели су разарања у Гази и
разумеју Трампове царинске игре и договоре са Путином. Знају све о
црвенокосим, четири метра високим дивовима из Неваде. За њих судбина
Атлантиде није тајна, па су чак и на трагу да одгонетну каква је улога
Северине у шућмурастој револуцији. Оно што им, међутим, никако није јасно
јесте зашто неки људи у Србији, чим их се скупи више од туце, скачу испред
јавних установа и блокирају њихов рад; вичу под прозорима страначких
противника; насрћу на њихове страначке просторије; вређају портире
државних институција и полицију која штити и обезбеђује њихове нелегалне
скупове; и посебно, зашто воле да прекрштених руку стоје на раскрсницама,
не дајући другим људима да пролазе.
Док ванземаљци не реше ту енигму, остаје да позовемо у помоћ социолошку
машту. Но, пре тога, ред је да видимо шта о томе кажу они који скачу и вичу и
они на које вичу. Занимљиво је да се и једни и други слажу да је реч о
обојеној револуцији. Разлика је што једни истичу једну, а другу другу страну
те друштвене појаве. Обојена револуција, да подсетимо, означава ненасилну
побуну усмерену на свргавање ауторитарних режима коју углавном воде
појединци и невладине организације и опозиционе странке које су у ту сврху
финансиране из иностранства и дискретно помагане од тајних служби других
држава.
Потоњу димензију истиче власт, али се уздржава да открије изворе
финансирања и службе које помажу обојену револуцију. Из тог разлога

могло би се рећи да је ово нека шућмураста револуција. С друге стране, они
који тврде да је у питању тек спонтана побуна против ауторитарног режима
беже од питања како то да ауторитарни режим, уместо да шмрковима и
сузавцем растура блокадере, полицију користи да обезбеђује њихове
непријављене скупове.
Оба објашњења откривају неке мање или више битне аспекте. Није, наиме,
новост да многима у иностранству није у интересу стабилна и јака Србија, али
истовремено има и много моћних актера који су јој наклоњени. Познато је и
да Србија никада није била шампион демократије, али далеко од тога да се
битно разликује од земаља региона. Оно што истичу политичари тешко,
дакле, може да објасни зашто групе људи без јасног циља и очигледног
интереса чине ствари које њима не доносе корист, али наносе штету
окружењу. Какве везе има обојена револуција или борба за демократију са
онемогућавањем слободе кретања обичним људима, вербалним вређањем
државних службеника, малтретирањем политичких противника,
скрнављењем националних симбола. Те чињенице траже објашњења која не
нуде политичка тумачења и мистификације.
Алберт Коен је 1955. године написао књигу „Делинквентни дечаци – култура
ганга”. Основне тезе Коенове теорије могле би се сажети у неколико тачака.
Млади из нижих друштвених слојева суочавају се с неуспехом у постизању
циљева које поставља доминантна култура. Овај неуспех код њих ствара
осећај статусне фрустрације. Као одговор на ту ситуацију они обликују
властиту поткултуру у којој владају вредности и норме супротне онима у
свету у којем су неуспешни. Отуда у њиховом понашању доминира
бунтовништво насупрот конформизму, агресивност насупрот самоконтроли,
вербални деликти насупрот пристојности, вандализам насупрот
креативности. Окрећући, дакле, вредности доминантне културе наглавачке
постижу да оно што је у доминантној култури пожељно и позитивно – али
њима недоступно – постане негативно и обрнуто. Стварајући културу
различиту од оне у којој нису успешни појединци у свом гангу најзад стичу
поштовање од себи сличних, а посебан углед имају они који предњаче у
кршењу доминантних норми.
Мада се Коенова теорија бави објашњењем деликвентног понашања гангова
које тадашње теорије нису могле да објасне, њена логика има шири
делокруг.
Оно што се у Србији дешава последњих месеци подсећа на стварање или,
боље рећи, обнављање превратничке политичке (контра)културе која

афирмише све оно што је супротно од службено прихваћене демократске
политичке културе. Блокаде саобраћајница и институција, застрашивање
политичких неистомишљеника, вређање националних и државних симбола и
институција немају ни политичку, ни економску логику, већ имају тенденцију
да се наметну као пожељан вредносни оквир и норма понашања и створе
нову контракултуру. Следећи Коена, могло би се рећи да је стварање ове
политичке контракултуре израз фрустрације услед немогућности да се
постигне успех у политичкој утакмици и непостојања реалне политичке
алтернативе владајућој партији, о чему сведоче све анкете.
Коен је, истина, говорио о статусној, а не о политичкој фрустрацији и о
супкултури која тежи да се разликује, а не контракултури која тежи да разори
доминантан културни и политички образац. Међутим, матрица је у оба
случаја иста.
Ако се посматра структура блокадера, лако је уочити да то нису само људи са
друштвене маргине – мада они неретко дају тон блокадама – већ добар део
чине припадници средњих слојева. Питање за класну анализу је зашто су
средњи слојеви, посебно онај сегмент који зависи од државног буџета, који
је пре две деценије био носилац захтева за либерално-демократске промене
сада постао главни протагониста превратничке и рушилачке контракултуре?
Најкраћи одговор је да се променила њихова статусна ситуација под
утицајем два главна фактора. С једне стране, све бржи је развој вештачке
интелигенције која многе некада угледне професије сада чини сувишним или
бар несигурним, а с друге стране, све је јача доминација великих
корпорација које државу виде као нужно зло и сервис крупног капитала, а
средње слојеве као кметове новог технофеудализма.
Упркос томе што још увек, по разним основама, чине привилегован део
становништва, државни средњи слојеви осећају рањивост своје позиције и
стагнацију у односу на окружење. Пролетаризација средњих слојева у свету
траје већ дуго, али је у Србији одложена најпре изолацијом, а потом
политичком рентом проистеклом из петооктобарског преврата. Данас
политичка и статусна фрустрација доводе до појаве група које се од те
стагнације бране, стварајући превратничку политичку контракултуру. У тој
контракултури главни економски циљ је да Србија стане како би они поново
постали елита. До тада парламентарне изборе и странке треба да замене
улични зборови (гангови) истомишљеника, а уместо дебате и већинског
одлучивања пожељна постаје улична деструкција.

У реду, али каква је ту улога Северине? Да би била препознатљива свака
(пот)култура рађа своје иконе. Боб Дилан је био амблем студентског покрета
1968; Џенис Џоплин је остала симбол хипи покрета; Мадона је прва глобална
икона глобалистичке културе. И, ето, том низу музичких великана сада се
придружује и Северина. Спрам свеца и тропар. Док званична култура
афирмише Биничког и „Марш на Дрину” или песме попут „Ој, Косово,
Косово”, „Пукни, зоро”, „Ја сам момче са Косова” и њима сличне,
блокадерска контракултура афирмише „Пумпај, Севе, брате”. Остаје још да
„Студенти у блокади” номинују ову поскочицу за Нобелову награду за
књижевност и шућмураста револуција ће затворити круг.

Професор Филозофског факултета у Београду Владимир Вулетић/Политика