Сине, видиш ли град Сарајево?
Пише: Владислав ДАЈКОВИЋ
Видиш онај град, сине? То је Сарајево. Прије рата у том граду живјело је скоро 200.000 Срба. Данас их скоро па нема. Србе су протјерали из својих кућа и станова са пар кофера и понеком иконом у руци.
Нека ти тај број буде лекција коју нећеш наћи у уџбеницима, нити у телевизијским емисијама.
Јер како будеш растао, слушаћеш много прича, лажи и оптужби. Слушаћеш како кажу да је народ коме припадаш – агресорски.
Тада се само сјети једне једноставне ствари и упитај их: Како то да смо агресори ако нас је све мање тамо гдје смо вјековима живјели? Како то да скоро па нестајемо у Хрватској, у Федерацији БиХ, па чак и на нашем Косову и Метохији?
Историја није увијек праведна, сине.
Али она памти. Памти да су српске куће често горјеле, да су правили логоре за српску дјецу, да су се колоне људи кретале тракторима носећи оно мало што могу понијети: успомене, иконе и наду да ће се једног дана вратити.
Запамти и ово: Агресор није онај ко брани своју кућу. Агресор је онај ко туђу кућу пали. Наш народ кроз историју није живио од туђег, него од свога. Чувао је своје њиве, своје цркве, своје гробове и своја огњишта.
И зато, кад год ти неко покуша објаснити ко си ти и шта је твој народ, немој одговарати мржњом. Одговори истином, достојанством и знањем. Јер народ који зна своју историји не може бити побијеђен, чак и када је рањен.
Зато памти, сине. Не да би мрзио. Него да би знао ко си. Србин без сјећања није више Србин, он постаје оно што су постали многи око нас – дрво без коријена.
И да не заборавим: Памти да је Република Српска твоја кућа, једнако као што су то Црна Гора и Србија.
ФОТО: фејсбук
