Специјалне јединице Републике Српске Крајине

Пише: српскопитање

Специјалне јединице РСК су основане у оквиру СУП -а српских аутономних области (касније МУП РСК) и у оквиру ТО српских аутономних области (касније ТО и ПЈМ РСК и СВК). У састав ових јединица су ушли припадници посебних јединица СУП -а СР Хрватске који су су након доласка на власт ХДЗ -а постали непожељни у новим ПЈП МУП -а РХ и припадници ТО и Милиције Крајине који су добили одговарајућу обуку у јединицама ЈНА и у Голубићу. Најбољи припадници специјалних јединица РСК су касније обучавали нове чланове. Припаднике специјалних јединица РСК који су савјесно испуњавали своје дужности треба разликовати од припадника параполицијских формација и паравојних формација.

***

Специјалне јединице имају дугу историју, а познате су и по називу командоси који су први пут употребили Бури у вријеме рата са британским снагама у Јужној Африци (1899 – 1902) када су мале јединице бурских командоса показале способност да кориштењем герилске тактике и добрим познавањем терена поразе знатно бројније британске јединице. Савремене специјалне јединице су почеле да се развијају након II свјетског рата. Велика Британија је 1940. године основала британске командосе, а припадници ове јединице су створили „јединице Z“ које су постале језгро посљератних специјалних снага Аустралије, Новог Зеланда и Низоземске. Британске падобранске јединице су створиле језгро индијских падобранских јединица, а британска и индијска војска имају и јединице непалских Гурки. Британске специјалне јединице су 1950. године добиле формалну структуру у војсци познату као SAS. По узору на британске командосе и САД су створиле своју специјалну јединицу која је након конференције на Јалти створила падобранску јединицу кинеских снага Чанг Кај Шека, а дио припадника ове јединице је приступио кинеској Народноослободлачкој армији (НОА) и створио је језгро савремених кинеских специјалних јединица. САД су створиле формалну структуру специјалних јединица у вријеме предсједника САД -а Џ. Ф. Кенедија када је нагласио значај специјалних јединица и одлуком из 1962. године је омогућио институционализацију јединице „Зелене беретке“. Јапан је своје падобранске јединице створио 30 -их година XX вијека, али су укинуте након пораза Јапана у II свјетском рату, а савремене специјалне јединице Јапана су створене 1998. године уз подршку америчких специјалних јединца (тачније уз подршку „Зелених беретки“). Њемачка је своје специјалне јединице створила у I свјетском рату, а Француска и Шпанија су створиле Легије странаца. Развој савремених европских противтеростичких јединица је почео након терористичког напада на израелске спортисте на Олимпијским играма у Минхену 1972. године. Да би државе могле да спријече терористичке нападе основане су противтерористичке јединице у њемачкој Савезној граничној служби, француској Жандармерији и у полицијским структурама других држава.

Прве руске специјалне јединице су створене 1866. године у царској Русији, а традицију ових јединица је наставио совјетски Спецназ. Традицију совјетских специјалних јединица су наставиле специјалне јединице Руске Федерације које се данас налазе у оквиру посебне структуре руске војске ОСС. Структура ОСС је настала у СССР -у, а обновљена је у Руској Федерацији због искуства два рата у Чеченији и сукоба у Грузији 2008. године који је падом Јужне Осетије и Абхазије требао изазвати етноцентричне сукобе на сјеверном Кавказу, али је то Русија  спријечила војном интервенцијом и окончала II рат у Чеченији 2009. године.

Развој јединица за посебне намјене у Југославији је наставак дуге традиције јер су и војници у Војној крајини били познати по маштовитим акцијама које су представљале изненађење за противника, а фелдмаршал Светозар Боројевић је овакве јединице основао на Сочанском фронту и одбраном Сочанског фронта је спријечио италијанске снаге да остваре успјех прије него је српска војска пробила Солунски фронт. Јединице за специјалне намјене су постојале и у српској војсци, а у једној од ових добровољачких јединица којом је у I свјетском рату командовао војвода Вук је био велик број крајишких добровољаца. Између два свјетска рата је основана  наша прва падобранска јединица.

ЈНА је након II свјетског рата основала 63. падобранску бригаду, а 1992. године је основала 72. специјалну бригаду у коју су ушле постојеће извиђачке, диверзантске и противдиверзантске јединице. Развој протитерористичких јединица у Југославији је почео због поменутог терористичког напада у Минхену 1972. године и због упада терористичке групе на подручје Бугојна исте године. Након тога је у оквиру ССУП -а, а потом и у оквиру СУП -а свих шест југословенских република почело оснивање антитерористичких јединица и јединица за посебне намјене. У оквиру ЈНА антитерористичке јединице су почеле да се у истом периоду оснивају у оквиру војне полиције која је званично основана 1955. године. Поред ЈНА јединице војне полиције су од основане и у ТО.

***

Сабор РХ је 25. јула 1990. године усвојио амандмане на Устав СР Хрватске који су довели до великих промјена, а посебна пажња је посвећена промјенама у сфери безбједности укључујући и реорганизацију јединица за посебне намјене СУП -а СР Хрватске које су биле распоређене у оквиру структуре СУП -а у Сплиту, Ријеци и Осијеку, а у Загребу је постојала Антитерористичка јединица (АТЈ) „Лучко“ која је имала 70 припадника. Ове јединице су укинуте, а на основама старе АТЈ је 7. септембра 1990. године основана нова јединица АТЈ „Лучко“ МУП -а РХ у којој је остало само 5 чланова претходне АТЈ из састава СУП -а СР Хрватске и они су постали инструктори нових чланова АТЈ „Лучко“.

У Полицијској школи у Шимунској је одржан курс у којем је учествовало око 1.700 људи, а 200 најбољих полазника је ушло у састав АТЈ „Лучко“ МУП -а РХ. У октобру 1990. године је основана и Јединица за посебне намјене ПУ Задар. РХ је током марта 1991. године повећала број јединица специјалних полицијских снага. Структура ових  јединца је била слична структури АТЈ „Лучко“ МУП -а РХ. Укупно је основано 18 нових јединица за посебне намјене и имале су ранг чете. АТЈ „Лучко“ је своју прву борбену акцију имала 1. марта 1991. године у Пакрацу, а 31. марта 1991. године је дошло до сукоба на Плитвичким језерима у којем су се са снагама Милиције Крајине сукобили припадници АТЈ „Лучко“, ПЈП Кумровец и ПЈП Ракитје. Након ових сукоба МУП РХ је одлучио да ојача своје снаге и оснује Збор народне гарде (ЗНГ). Трећи већи сукоб у којем су учествовале ПЈП МУП -а РХ је био сукоб у Борову Селу (2. мај 1991. године).

Поред промјена у СУП -у СР Хрватске почеле су промјене и у ТО СР Хрватске. Током јула 1990. године су основане јединице Хрватске народне гарде, а то су били чланови ХДЗ -а који су након откривања ове паравојне формације добили легитимације резевног састава МУП -а РХ и током јесени 1990. године су добили оружје које је РХ нелегално увезла из Мађарске. Хрватска народна гарда је у оквиру МУП -а РХ постала основа Збора народне гарде и ове организације су постале замјена за вишенационалну ТО СР Хрватске. У марту 1991. године ХДЗ је покренуто и оснивање Народне заштите (НЗ) која је постала регрутна база за ЗНГ.

Средином септембра РХ је почела да ствара војни санитет усклађен са развојем ПЈП,  ЗНГ и НЗ. 19. децембра 1990. године је основан Штаб здравства РХ, а 4. фебруара су основане мобилне хируршке екипе (МКЕ) па Штаб здравља постаје Штаб санитета (обједињује рад одјела МКЕ, одјела евакуације рањеника и одјела за транспорт). МКЕ су у свом саставу имале специјалисту хирурга, специјалисту анестезиолога, медицинског техничара, анестезиолошког техничара, инструменталисту и возача. Прве МКЕ су мобилисане у КБЗ Загреб (Ребро) и пратиле су ПЈП из Загреба (АТЈ „Лучко“ и тзв. „Алфе“) са којима су учествовали у акцијама ових ПЈП 01. марта у Пакрацу, 31. марта на Плитвичким језерима и 2. маја у Борову селу. МКЕ су истовремено постале основа за стварање ратних болница.

Ове припреме показују да се РХ спремала за рат и зато је републичко руководство у Загребу одбијало приједлоге Јована Рашковића и СДС -а за проналажење политичког рјешења кризе које би заштитило истинске интересе и српског народа и хрватског народа као конститутивних народа СФРЈ и СР Хрватске.

***

Истог дана кад је Сабор РХ усвојио амандмане на Устав СР Хрватске у Србу је одржан Сабор на којем је усвојена Декларација о суверености и аутономији српског народа, предложен је модел политичког рјешења кризе који штити истинске интересе и српског народа и хрватског народа, чува статус конститутивног народа за оба народа и залаже се за чување савезне државе, а на Сабору је основано је Српско национално вијеће (СНВ).

ПЈП МУП -а РХ су покушале да спријече одржавање плебисцита о културној аутономији (која је била представљена у Декларацији о суверености и аутономији српског народа и добила је подршку на плебисциту), али је ЈНА спријечила полазак хеликоптера и оклопних возила МУП -а РХ из Загреба, а припадници станица милиције у Далмацији (и Срби и Хрвати) који нису хтјели да учествују у акцији МУП -а РХ су добили отказе или су премјештени у друге станице милиције. Јован Рашковић и СДС су поново понудили политичко рјешење кризе у документу „Примједбе на нацрт Устава РХ“ 11. децембра 1990. године, али републичке власти у Загребу нису прихватиле ово рјешење. Због тога је 21. децембра основана САО Крајина, а 22. децембра у Загребу је усвојен нови устав РХ по којем је српски народ изгубио статус конститутивног народа. Републичке власти у Загребу ни наредне године нису показале спремност за политичко рјешење кризе, а у то вријеме су већ имале језгро нових посебних јединица МУП -а РХ и ЗНГ као замјене за вишенационалну ТО СР Хрватске.

САО Крајина је на основу предратне структуре СУП -а СР Хрватске 04. јануара 1991. године основала СУП САО Крајине на основу одлуке ИВ САО Крајине.

Припадници јединица за посебне намјене СУП -а СР Хрватске у Сплиту, Ријеци и Осијеку и АТЈ „Лучко“ у Загребу који су након доласка на власт ХДЗ -а постали политички неподобни су постали припадници посебних једница Милиције Крајине. Поред ових већ добро обучених припадника посебних јединица у Голубићу код Книна је почела обука за људе из свих дијелова САО Крајине и БиХ. Обуку у Голубићу је завршио и поручник Вељко Миланковић који је касније основао јединицу „Вукови са Вучијака“. У јединицама ТО су били и људи који су током војног рока били у јединицама војне полиције ЈНА. Сви они су постали припадници посебних јединица Милиције Крајине и ТО САО Крајине. Обука специјалних једниица РСК је организована у касарнама, у Голубићу и у Брушкој.

Након што је на стадиону НК „Загреб“ 28. маја 1991. године представљен ЗНГ, почетком јуна је на структури ТО СР Хрватске основана ТО САО Крајине. У оквиру ТО САО Крајине је основана и војна полиција коју су основали чланови ТО са потребним искуством јер су у били припадници војне полиције ЈНА. Поред припадника војне полиције ЈНА за развој специјалних јединица РСК су велики знчај имали и припадници извиђачких, диверзантских и противдиверзантских јединица који су прошли обуку у извиђачким, диверзантским и противдиверзантским јединицама ЈНА и у специјалним јединицама РСК.

Специјалне јединице су појам који се не односи само на мале јединице за противтерористичка и друга борбена дејства војних и полицијских јединица за посебне намјене. У Војсци Југославије је основан Корпус специјалних снага. У састав овог корпуса ВЈ су ушле 1. оклопна бригада, Гардијска моторизивана бригада, 63. падобранска бригада и 72. бригада за специјалне операције. На сличан начин, мањих димензија али са специјалним јединицама које су подржане тенковском, артиљеријском и хеликоптерском јединицом је створена Специјална бригада ПЈМ РСК која је учествовала у борбама на Коридору. Ова бригада је имала специјалце који су прошли обуку у предратној јединици АТЈ „Лучко“ и другим предратним посебним јединицама републичког СУП -а, припаднике других јединица из састава ТО и СУП -а који су прошли квалитетну обуку у ЈНА и обуку у Голубићу. Заједно су се борили упрвој фази битке за Коридор код Цера и у ТГ 2 са „Вуковима са Вучијака“ (који су прошли исти систем обуке као поручник Вељко Миланковић у Голубићу) и са тенковском четом поручника Горана Сивца и хаубичком батеријом капетана Поповића.

Након тога су у ТГ 2 наступали на географски најтежем и тактички најважнијем правцу наступања. ТГ 2 је морала освајати брда и високе коте и тако је противничким јединицама отежавала да поново увежу линију одбране. Контрола висова има и велики тактички значај за напредовање јединица. То се види на примјеру Грахоришта (кота 350) које је освојила Банијска чета и других кота које су омогућиле напредовање према Добор кули, Јакешу и Пећнику. Правац напредовања ТГ 2 није био погодан за кориштење великог броја тенкова, оклопних возила и артиљерије и сви путеви наступања ТГ 2 су били минирани. Зато је ТГ 2 у почетку имала мали број оклопних возила, а када је терен на правцу наступања ТГ 2 постао погоднији дио снага ТГ 1 се придружио снагама ТГ 2.

Значај освајања Добор куле је описао др Миодраг Лазић у књизи „Дневник ратног хирурга“ гдје је објаснио да је коридор пробијен 28. јуна уласком снага ТГ 1 у Модричу, али камиони са потрепштинама за РСК и западни дио РС нису могли безбједно да иду путем јер су снаге ХВ и ХВО у Добор кули и околним мјестима могле да гађају пут артиљеријом и тек када су снаге ТГ 2 освојиле Добор кулу и околна мјеста пут преко Коридора је био безбједан, а снаге ТГ 2 су наставиле напредовање, 16. јула су дошле на ријеку Саву на подручју Доњег и Горњег Свилаја  и 17. јула су се вратиле у РСК. То показује значај правца на којем је насупала ТГ 2, али успјех у пробијању коридора је заједнички успјех Специјалне бригаде ПЈМ РСК и јединица ВРС и МУП -а РС које су учествовале у пробоју коридора. За успјешно напредовање Специјалне бригаде ПЈМ РСК велику заслугу има и хеликоптерска јединица РСК која је осигурала додатно и редовно снабдјевање јединица и што је посебно важно омогућила је извлачење рањеника са фронта и њихов превоз до здравствених установа.

Генерал Миле Новаковић је у раду „Овако је било“ написао да је РСК требала ријешити проблем недостатак снага за други ешалон одбране и за активна дејства. У том смислу је у коментарима испод текста који је 2012. године објављен на сајту НСПМ, написао да СВК 1993. године има довољно снага за држање фронта, ограничене противнападе и половину снага за извођење противудара. Да би се овај проблем ријешио по плановима „Дрина“ и „Гвозд“ је била предвиђена помоћ јединица ВРС и ВЈ.

На основу потребе да се ријеши описани проблем и на основу искуства Специјалне бригаде ПЈМ РСК на коридору је донесена одлука да се оснује 1. јуришна бригада „Војвода Вук“. У састав бригаде су требали да уђу командни батаљон, 3 јуришна батаљона, 2 мјешовита оклопна батаљона, мјешовити противоклопни артиљеријски дивизион, мјешовити артиљеријски дивизион, диверзантске и извиђачке јединице и мјешовита хеликоптерска ескадрила (Ми 8 и „Газела“). 1. јуришна бригада „Војвода Вук“ није основана иако су почеле припреме за њено оснивање, али то није одговорност генерала Новаковића који је смислио добар план развоја специјалних јединица РСК. Касније је основан Корпус специјалних снага и генерал Новаковић је у раду „Овако је било“ написао да је оснивање овакве јединице било потребно, али да није основана на одговарајући начин.

Поред специјалних једница СВК (која је замјенила ПЈМ основане на структури ТО РСК) и у оквиру МУП -а РСК је основана бригада посебних јединица милиције (ПЈМ) коју су чинили припадници банијских, кордунашких, личких, далматинских, западнославонских, источнославонских, барањских и западносремских јединица секретаријата унутрашњих послова. Припадници ове бригаде су учествовали у свим важним борбама на Коридору, у сјеверној Далмацији, у западној Босни, у Гламочу, итд.

Сви припадници специјалних јединица РСК и других јединица ТО/ПЈМ/СВК и ЈНА који су страдали бранећи нас заслужују да их се сјећамо, а они који су, хвала Богу живи, заслужују поштовање.

***

Специјалне јединице имају велики значај, али је потребно, као у борбама на Коридору, њихово складно дјеловање са другим јединицама да би војне операције биле успјешне. То је показао и сукоб у Грузији 2008. године. Међутим, државама је најпотребнија таква безбједносна архитектура која ће у интересу свих људи у државама заштитити суверенитет свих држава од непосредних и хибридних напада и која ће омогућити политичко рјешавање кризе. То је начин и да се изгради Европа као заједница суверених држава од Рејкјавика до Владивостока, а државама насталим на подручју СФРЈ и другим балканским државама одговарају и ближе везе са Русијом и улазак у састав Евроазијске уније.

Извор: Кордунашка читанка/фејсбук

ФОТО: фејсбук