Споменик Бају Станишићу корак је ка друштвеном договору и суживоту у Црној Гори
Пише: Спасоје ТОМИЋ
Бајо Станишић заслужује споменик, не као чин ината, већ као чин историјске правде. Народ који заборавља своје људе, своје страдалнике и своје борце, осуђен је да му историју пишу други. Управо зато је данас, више него икада, потребно јасно и гласно рећи, вријеме је да се у Црној Гори подигне споменик човјеку који је бранио част, вјеру и народ онда када је било најтеже.
Бајо Станишић није био кабинетски политичар. Био је официр, човјек заклетве и дужности, који се нашао у вихору једног од најтежих периода у историји нашег народа. Док се држава распадала, идеологије сударале, а брат устајао на брата, Станишић је остао вјеран ономе што је сматрао највишим принципом, опстанку народа и очувању поретка.
Деценијама је истина о њему била затрпана идеолошким наслагама. Побједници су писали историју, а многи који нису припадали њиховој страни били су осуђени на заборав, ћутање или клевету. Али истина има једну особину , што је више потискују, она снажније избија на површину. Данас све више људи схвата да историја Црне Горе није црно-бијела, већ сложена прича у којој су многи људи дјеловали вођени чашћу, а не пропагандом.
Споменик Бају Станишићу био би симбол исправљања неправде према читавој генерацији људи који су деценијама били избрисани из јавног памћења. То не би био споменик подјелама, већ споменик истини, истини да је постојао дио народа који није пристао да се одрекне своје традиције, своје вјере и свог идентитета.
Подизање споменика значило би да је друштво коначно сазрело да призна све слојеве своје прошлости, а не само оне који су деценијама били политички дозвољени.
Они који се противе споменику често говоре о подјелама. Али подјеле не настају од сјећања, оне настају од забране сјећања. Народ који има право да памти постаје озбиљан народ. Народ коме се забрањује памћење остаје трајно посвађан са самим собом.
Зато споменик Бају Станишићу није питање прошлости, већ будућности. То је порука да Црна Гора више није друштво страха, већ друштво које има снаге да призна све своје историјске личности. То је порука да се част не брише декретом и да се жртва не може избрисати идеологијом.
Подизањем споменика, вратило би се достојанство сопственој историји. А народ који врати достојанство тек тада може сигурно корачати у будућност.
ФОТО: фејсбук
