Србија – „Тигар“ или „Титаник“?

Одговор дајеш ти, брате Србине!

Пише: Српскопитање

Годинама уназад, у јавном простору Србије и региона упорно се враћа исто питање: да ли је Србија економски тигар који вуче напријед или Титаник који, упркос сјају, непримјетно тоне?

Одговор не стаје у једну изјаву политичара, нити у табелу економисте, ни најкритичкији новинарски текст, с бомбастичним насловом. Он се налази у свакодневици – у животу грађана, у њиховим рачунима, пословима, одласцима и останцима. Другим ријечима: одговор даје онај ко овдје живи, у напаћеној земљи Србији…

Ти!

Да ли се у Србији данас живи боље?

Да ли је куповна моћ већа?

Да ли се лакше долази до посла, до стана, сигурности?

Много питања почиње са „Да ли…“ и чекају на одговоре!

Зато овај текст нема циљ да ти каже истину. Него да те натјера да је сам видиш.

Јер Србија је брод. Питање је само, ко га води, како и гдје?!

Да ли је на кормилу Тигар који зна гдје иде… или „Титаник“ који вјерује да не може да потоне.

Између статистике и стварности

Макроекономски показатељи често дају разлог за оптимизам. Према подацима Републички завод за статистику, Србија биљежи стабилан раст БДП-а у посљедњих неколико година, уз просјечне стопе између два и четири одсто. Стране директне инвестиције, према Народној банци Србије, достижу рекордне нивое у региону, прелазећи више милијарди евра годишње.

Плате номинално расту – просјечна зарада у Србији премашила је 800 евра. Незапосленост је, статистички, на историјски нижим нивоима.

Али питање остаје: да ли се живи боље?

Јер, бројке не плаћају рачуне. Реална куповна моћ често заостаје за номиналним растом плата, посебно у условима инфлације која је посљедњих година озбиљно погодила регион. Храна, енергенти и становање постали су скупљи, а средња класа све тања.

Привреда – систем или импровизација

Годинама слушамо како је Србија привредни тигар Балкана. И можда, само можда, то и јесте.

Хајде да погледамо како изгледа реалан бизнис у Србији.

На папиру, Србија јесте атрактивна инвестициона дестинација. Велике компаније попут „Fiat Chrysler Automobiles“ или „Linglong Tire“ отвориле су погоне и запослиле хиљаде људи.

Али, паралелно с тим, домаћи предузетници често говоре о другачијој реалности: компликованој администрацији, неуједначеним правилима игре и пресудној улози „контаката“.

У таквом амбијенту важи неписано правило:

ако познајеш систем – напредујеш;

ако познајеш људе – преживљаваш;

ако не познајеш ништа од тога – стагнираш.

Да не употријебимо тежу или теже ријечи.

То није само перцепција, већ искуство многих који покушавају да покрену или развију бизнис без политичке или интересне подршке.

Систем се не заснива на знању и квалитету. Заснива се на контакту. Локални “шерифи” одлучују ко може да ради, а ко не. Ко ће да расте, а ко да нестане.

И то није само „празна“ прича. То је реалност коју зна свако ко је покушао нешто да направи.

Друштво – између рада и илузије

Култура „договора уз кафу“ дубоко је укоријењена. Кафићи су пуни, разговори дуги, планови и очекивања велики. Разочарења још већа!

Кад човјек прође кроз било који град у било које доба дана или ноћи, види пуне кафане, поготово је то упечатљиво у „шпицу“ радног времена!

Озбиљна економија не почива на импровизацији, већ на систему, дисциплини и продуктивности. Продуктивност рада у Србији и даље је знатно нижа у односу на земље Европске уније, према анализама Свјетске банке. То значи да се за исти рад производи мање вриједности.

Без повећања продуктивности – нема одрживог раста.

У непрозраченој кафани се воде “послови”. Ту се, међу колутовима дима “завршава”.

Држава се не гради уз кафу, она се гради радом. Тигар који сједи — није тигар.

То је путник на „Титанику“ који још не види ледени бријег.

Грађевински бум – мотор или балон

Један од најуочљивијих симбола развоја Србије јесте грађевина, тачније бетон.

Гради се.

Свуда се гради.

И на први поглед, дјелује као развој.

Београд и други градови претворени су у велика градилишта. Пројекти попут „Београд на води“ постали су симбол модернизације.

Али, економисти упозоравају: грађевински сектор може да буде покретач, али не и темељ економије.

Станови се не купују од бетона – купују се од прихода. Ако производња, извоз и реални сектор не расту истим темпом, грађевински бум може да постане балон. Камен (зид) око врата.

Другим ријечима: зидови не хране економију – производња је храни.

Бљештило понекад зна и да заслијепи!

Истина је једноставна:

Градња може да покрене економију, али не може да је носи.

Квадрат није производ, квадрат је посљедица.

Да би неко купио стан — мора прво да заради новац.

А новац се не прави у бетону.

Прави се у фабрикама. На њивама. У производњи.

Ако се економија ослања на градњу, то значи, да се не производи довољно, него се врти исти новац у круг.

Без јаке индустрије, јаке пољопривреде и правог домаћина, сваки грађевински бум је само лијеп балон.

А сваки балон има свој крај.

Одлазак људи – тихи слом система

Највећи проблем Србије нису ни паре, ни ресурси, него људи.

Одлазе најбољи.

Остају они који морају.

Мајстора нема.

Радника све мање.

Одговорности мало гдје.

Један од највећих изазова није видљив на фасадама зграда и њиховим висинама, већ у празним кућама, пустим селима и аутобусима који хитају у једном смјеру, ка иностранству.

Према процјенама Уједињених нација и домаћих институција, Србија је у посљедњим деценијама изгубила стотине хиљада људи, прије свега младих и образованих. Годишње губи, отприлике, један град између 35-45.000 становника.

Недостатак радне снаге већ је реалност – од занатлија до инжењера. Плате расту, али не довољно брзо да зауставе одлазак.

Спорт као огледало

Спорт је најискреније огледало Србије. Показује колико смо талентовани, али и колико смо неорганизовани.

Србија даје врхунске спортисте – од Новака Ђоковића до Николе Јокића. Индивидуални таленти достижу свјетске врхове.

А систем? Нема га!

У колективним спортовима често недостаје континуитет, организација и стратегија. Успјех долази упркос систему, не захваљујући њему. Спорт тако постаје метафора државе: изузетни појединци у слабим структурама.

И лоше кадрирање. Србија је заостала за савременошћу! Спорт код нас успјева упркос систему, не захваљујући њему.

И зато је слика јасна: ако смо у спорту овакви, какви смо тек у свему осталом?

Менталитет и одговорност

Можда најтежи дио анализе није економски, већ друштвени.

Земља Србија је друштво високих очекивања и ниске одговорности. Сви имају мишљење о свему, али мало ко преузима одговорност за било шта.

Подијељеност и непомирљивост додатно слаби друштвену кохезију – политичку, идеолошку, па и личну. А без повјерења – нема ни система.

Србија је земља у којој сви знају све. Имамо највише селектора, тренера, министара, али из фотеља. Друштво је подијељено на све могуће стране: на ове и оне, на лијеве и десне, на наше и њихове. А заборавили смо најважније, да смо једно!

Не треба нама непријатељ. Довољни смо сами себи.

Гледамо ко шта вози. Ко гдје иде. Ко шта има. Уби нас завиидност и пакост

А не гледамо себе, све почиње од тога. Од куће, од васпитања, од вриједности, од одговорности.

Систем као посљедица, не узрок

Често се каже да је проблем у власти. Али систем не постоји сам од себе – он је производ друштва.

Грађани бирају своје представнике. Институције одражавају вриједности. Ако се не вреднују знање, рад и интегритет, не може их бити ни у врху.

Зато проблем није само „горе“. Проблем је и „доље“.

И свуда између.

Систем и политика су посљедица свега. На крају долазимо до система. Не као почетка, него као посљедице. Јер систем праве људи. А људи бирају људе.

Народ не тражи савршенство, већ рационалност и домаћина. Тражи озбиљне, поштене и радне људе. Нажалост, добија нешто друго. И зато повјерење нестаје јер се не поштује знање.

Закључак: одлука која још није донијета

Србија има све предуслове да буде „тигар“: ресурсе, географски положај, талентоване људе и инвестиције. Али, тигар зна гдје иде.

Ако се раст заснива на причи, контактима и краткорочним пројектима – пут води ка „Титанику“. Не због слабости, већ због увјерења да је систем непогрешив. И док год вјерујемо да ће нас „прича извући“, а не рад, биће Србија ближе „Титанику“, него Тигру.

Јер „Титаник“ није потонуо зато што је био слаб. Већ зато што је вјеровао да је непобједив.

Србија може да буде све. Али прво мора да одлучи шта је.

Историја нас учи да управо тада долази до судара. Србија данас стоји између те двије слике.

Не као готова прича – већ као отворено питање.

И одговор, као и на почетку, не дају ни политичари, ни аналитичари, ни педагози, а посебно не демагози.

Одговор дајеш ти, брате Србине!

ФОТО: фејсбук