Србофобија – основ хрватског идентитета
Србофобија је основ хрватског идентитета. То видимо сваки пут кад се Хрватска показује у свом правом свјетлу: од дочека фудбалера послије Мондијала 2018, преко неоусташког оргијања у Книну поводом „Олује“ све до забране фестивала ојкања у Петрињи. Чињеница је да је ова мржња често плод конвертитског синдрома: огроман број данашњих Хрвата су потомци покатоличених Срба.
Руски научник и путописац, Александар Хиљфердинг, који је средином 19. вијека боравио у Босни, записао је:
„Србин православни гдје год живио: у Босни, Херцеговини, Далмацији, Угарској, Српској кнежевини, има поред Цркве једну велику отаџбину: Српску земљу, која је, истина, подијељена међу многим владавинама, но која ипак постоји идеално као земља једног истог православног народа. Он има своје предање, зна за српског светитеља Саву, за српског цара Душана, за српског мученика Лазара, за српског витеза Марка Краљевића. Његов садашњи живот је повезан са народним тлом и са пређашњим животом. Србин католик одриче све српско, пошто је православно, и не зна за српску отаџбину и српску прошлост. Код њега постоји само ужа провинцијална домовина; он себе назива Босанцем, Херцеговцем, Далматинцем, Славонцем, према области гдје се родио. Он свој језик не зове српским, него босанским, далматинским, славонским, итд. Ако он жели уопштити појам о том језику, назива га нашким језиком. Но који је то ‘нашки’ језик, он то не умије да каже. Он зато не зна да тај језик назове својим правим именом, јер он сам нема општу отаџбину, опште народно име. Ван своје уже области у њега је само једна отаџбина: Римокатоличка црква.
Зато је Ватикану касније било тако лако да од Срба католика начини Хрвате. Најцрњи усташки злочинци из Другог свјетског рата (од Павелића, преко Артуковића, до Лубурића) били су потомци покатоличених Срба, претворених у Хрвате“.
То је био повод да разговарамо са нашим угледним геноцидологом, др Владимиром Умељићем, чија се књига бави управо овом темом.
ИЛИРИ КОЈИ СУ СРБИ
Поштовани господине Умељићу, Ваша нова књига, „Балкански гамбит Ватикана“, бави се управо овом битном историјском темом – како су Срби католици постали Хрвати. Које су Ваше основне тезе?
-Научно образложење ове студије проистиче из анализе верификованих, примарних историјских извора, који су представљени, и базира се на њиховом сведочанству, да се само у периоду између 1846. и 1941. српско становништво западно од Дрине, са довољним степеном математичке вјероватноће, смањило за приближно 2.000.000 људи, а хрватско повећало за приближно исти број.
У првој линији ова коинциденција пробија сваки статистички оквир и води ad absurdum сваки иоле нормални однос наталитета и морталитета у оквиру ове две популације, а ни историја није оставила никакве показатеље о енормним емиграцијама (куда би требало да су између 1846-1941. отишли они, у 1846. години далеко многобројнији Срби?) и још невјероватнијим имиграцијама (одакле би требало да је заправо дошла толика маса Хрвата и од 1846-1941. тако значајно појачала своју убедљиво малобројнију популацију, у 1846. години по могућству око 3,5 пута мању од српске и то без касније придошле – прво окупиране и потом анектиране – Босне и Херцеговине а послије тога око 4 пута мању?).
Није наравно тешко закључити, да је – независно од биолошких фактора – дошло до масовног, врло специфичног и само једносмјерног преливања једне популације у другу, сљедећи, метафорички речено, до одређеног тренутка принципу „спојених судова“ (до изједначења укупног броја Хрвата и Срба) а потом принципу „стрме равни“ (у даљу хрватску корист).
Детаљна етнографска карта Аустријске царевине из 1846. броји укупно 813.300 Хрвата и 2.624.000 Срба на својој државној територији, као и 5.183.000 „Италијана и романизованих Срба“, који насељавају – поред сјеверног дијела данашње Италије, тада у саставу хабзбуршке државе – читаву обалу Истре и Далмацију, гдје Хрвата иначе уопште нема.
Чак и Словенци су тада са 1.167.300 људи били знатно бројнији од својих источних хрватских сусједа.
Карта даље јасно разликује између Хрватске, Славоније и Далмације, што се одражавало и у званичној титули аустријског цара Франца Јозефа I у односу на ове хабзбуршке покрајине (краљ Далмације, Хрватске и Славоније) а хрватска станишта су груписана око Загреба, ограничена између Вараждина на сјеверу и Госпића на југу, словеначких области на западу и Славоније на истоку. И у Славонији су, иначе, Срби 1790. били већина, тако да је ту нпр. била основана Краљевина Славонија (1745.), која је 1849-1868. била апсолутно независна од Угарске и Хрватске.
Закључно, како Хрвати тако и Словенци су ту класификовани као подгрупа Илиро-Срба. То је иначе сасвим одговарало ставу њемачке науке у 18. и 19. вијеку (Бартенштајн, фон Таубе, Ј. Шникер, итд.), која је „појам илирства везивала за српски народ (…) писало се о многобројном илирском „расцијанском“ српском народу расијаном по читавом Балкану а само успут су се помињали „Хрвати, унијати (што по природи ствари значи да су дотични поунијаћени православци, који се већ рачунају као похрваћени) и неунијати.“
Истовремено се да констатовати да је с друге стране тадашњег разграничења Балканског полуострва, у Босни и Херцеговини као дијелу Османског царства, број Хрвата био по свему судећи незнатан, занемарљив док убједљиву већину становништва чине Срби. Као „Турска Хрватска“ („Türkisch Croatien“) означава се на овој другој етнографској карти Аустријског царства из 1847, наиме, омањи сјеверозападни гранични простор БиХ и то само на потезу Каменица-Островица-Стари Мајдан-Јајце, мада и ту етнографска структура говори о апсолутној српској већини.
КАКО СУ СРБИ ПОКАТОЛИЧЕНИ?
Зар није било Хрвата у Босни и Херцеговини?
-Овде се нуди и ставља на дискусију сљедећи модел размишљања: По овим аустријским подацима се, дакле, у хабзбуршкој царевини 1846. налазило 2.624.000 несумњивих Срба и ако (врло минималистички) пођемо од тога да се у оквиру популације од 5.183.000 „Италијана и романизованих Срба“ налазило само нпр. око 10% покатоличених Срба и томе додамо неоспорну српску већину у тада османској Босни и Херцеговини, онда се са довољном вјероватноћом може поћи од тога да је тадашњи однос бројчаног састава Хрвата и Срба западно од Дрине могао износити (око +/-) 850.000 према (око +/-) 4.000.000. Начин реализације циља (одлучујуће промјене првобитне демографске слике), значи, водио је од радикалне промјене конфесионалне до дијаметралне промјене националне структуре и спроводио се континуираним покатоличавањем и хрватизацијом (=асимилацијом) Срба.<……>
ОД СРЕДЊЕГ ВЕКА НАОВАМО
Како је изгледало покатоличавање Срба?
-У мојој студији је тај процес подробно тематизован и обрађен у Славонији, Далмацији, Босни и Херцеговини, Дубровнику и Хрватској од Велике шизме па до данашњег дана. Покатоличавање се вршило агресивним „мисионарењем“ а најефикаснија метода је била превести владара у римокатоличку конфесију јер се потом сматрало да су и сви његови поданици аутоматски конвертирали, од бана Босне Стефана II Котроманића (1314-1353.), преко Твртка I па до Стефана Вукчића Косаче. Њих хрватска историографија одмах послије покатоличавања проглашава Хрватима. То би свакако било исто толико научно тачно, као кад би…
Шта се дешавало касније? Којим правцем се ишло на конверзију православних у римокатолике?
-Главни временски период, који се међутим овдје анализира, почиње од 1846. Историјска ситуација у овом временском периоду (до Првог свјетског рата), значи квалитативни и квантитативни однос снага између политички доминантних, државно организованих Аустријанаца и Мађара с једне и њима (у различитој мери) потчињених Хрвата и Срба с друге стране, говори врло изричито против претпоставке да су Хрвати уопште били у стању, имали могућности и капацитет да самостално реализују тако велики пројекат. Они су се, наиме, од нестанка своје средњевековне државе 1102. грчевито борили за голи опстанак већ и свог народоносног предзнака „хрватски“. Шта више и сама егзистенција дотичне државе изазива научну скепсу, јер – да ли су познати било када и било гдје некакви владари, кнежеви, краљеви који нису ковали сопствени новац? И да ли је икада пронађен један једини новчић дотичних хрватских краљева?
Није дакле чудо да 1842. Славонац Мато Топаловић, римокатолички свештеник, професор филозофије и књижевник писао:
„Hej! vi visokomudri Horvati, koji nećete ništa da čujete o imenu ilirskom! Kojim pravom možete vi i pomisliti samo, da se naš narod južni, naš jezik, naša literatura imenom horvatskim ovjenča? Kažite mi molim vas, odkad vam se računa glavni vaš grad Zagreb da spada na Horvatsku? Ja u starini samo slavonsko ime tamo nalazim. „Bani totius Slavoniae,“ imadiahu oblast od mora jadranskoga tia do Dunava. Gdi je tad Horvatska bila? … A de pokažite vi monetu, ili novac kraljevstva Horvatskog! Vidite ako ćete na to, imamo i mi dokazah za naše ime, i čim nekoji naši nesudjeni rodjaci i krasni prijetelji nastoje toga nas imena lišiti, tim nam to ime naše dražje i milije postaje…“
КАКО ЈЕ ДУБРОВНИК ПОХРВАЋЕН?
Једно од најважнијих поглавља ове сурове и тешке књиге наше историје тиче се Дубровника. Хрват Гулисав у Држићевом „Дунду Мароју“ није „нашијенац“, он је из далека, језик докумената Дубровачке републике је латински и српски, а дубровачки госпари су се, у 19. вијеку, сви изјашњавали као Срби римокатолици. Шта се ту дешавало и гдје смо данас?
-Одговорићу Вам са неколико цитата из студије (гдје су наведени одговарајући историјски извори): „Српска обиљежја у Дубровачкој републици могу се пронаћи свуда: у пјесмама Срба Дубровчана, у штампи која је објављена у Дубровнику у XIX вијеку и почетком XX вијека, у друштвима која су основана, у језику и књижевности старих Дубровчана(…) <…..>
Зар то није помало необично кад знамо да се Хрвати данас поносе дубровачким наслеђем?
-То није чудно, Људевит Гај је тек је 1835. објавио проглас о напуштању кајкавског дијалекта и старог правописа, дакле дотадашњег хрватског народног и књижевног језика, и о прихватању штокавштине, значи стандарда српског језика, који је дефинитивно у лингвистици утемељио Вук Караџић, и новог правописа. А много прије тога су у Дубровнику већ стварали Цвијевић, Комнен, Ветрановић, Мавро Орбин, Гундулић, Џоно Палмотић, Андро Паули, итд. <…..>
ВАТИКАН И ПАВЕЛИЋ ЗАУВЕК ЗАЈЕДНО
Иако неки покушавају да Ватикан „растерете“ од усташког наслеђа (зарад добрих „екуменских“ односа), ми и данас видимо да се хрватски НДХ идентитет заснива на снажном поистовећењу Павелићеве монструм-државе са борбеним римокатолицизмом. Има ли излаза из тог лавиринита?
-Прва консеквенца, која произилази из овог историјског развоја, несумњиво гласи да је поништавање вјере тј. одустајање од светосавског православља најсигурнији начин „расрбљивања“, денационализације, јер тада очигледно (искуствено) ступа на снагу аутоматизам губљења и националног обиљежја. Вјерски стожер се испоставља као неопходни елемент индивидуалне и социјалне свијести у Срба.
Како изгледа друга алтернатива?
Коста Чавошки:
„Сваки народ, ако хоће да опстане на ветрометинама историје, мора знати шта је од самог почетка био, шта јесте и шта треба и даље да буде у деценијама и вековима који су пред њим. Све је то садржано у појму националне самосвести“.
Текст позајмљен са фејсбука
