Српска гробља на Косову и Метохији, уништена споменичка и језичка баштина

Извор: Радија Гораждевац, Матица српска, Дом културе Грачаница

У издању Косовскометохијског одбора Матице српске, Архива Косова и Метохије и  Дома културе Грачаница објављена је монографија Срп­ска гро­бља на Ко­со­ву и Ме­то­хи­ји: уни­ште­на спо­ме­нич­ка и је­зич­ка ба­шти­на, ауторке проф. др Митре Рељић, друго, проширено издање.

Књига Српска гробља на Косову и Метохији: уништена споменичка и језичка баштина, резултат је вишегодишњег рада аутора на идентификацији и прикупљању споменичких натписа са срушених (често здробљених или допола утонулих у тле) надгробника, као и на свеобухватној анализи прикупљених података. Првенствени циљ овог посла био је да се укаже на неповратно изгубљено језичко и ономастичко богатство које је, уз старост и симболику надгробника, њихово садржајно и ликовно обликовање, сведочило о животу и погледу на свет српског становништва на Косову и Метохији у временском распону од двеста последњих година.

ДРУГО ИЗДАЊЕ књиге (прво је штампано 2020. године) иницирано је не само заинтересованошћу читалаца за њено прво издање него, и пре свега, насушном потребом да се књига допуни подацима са гробаља која, услед свакојаких препрека, нису уврштена у прво издање (с обзиром на размере страдања српских гробаља, и са овом допуном, књигом је обухваћен само део уништеног сепулкрaлног наслеђа). Нови увиди стицани у наставку теренског рада и уврштавање у књигу додатне грађе изискивали су и потребу допуне појединих одељака у првом делу књиге (посебно одељака „Језик споменичких натписа” и „Антропонимија на срушеним надгробницима”), као и корекцију статистичких података. Учињена је и техничка измена у другом поглављу књиге, па је, уместо по областима, грађа разврстана по општинама. Обиласком појединих старих гробаља, цркава и црквишта – оних до којих Срби одавно не стижу, али и понеких гробљанских локација које, што због атака албанских екстремиста што због нашег немара, страдају пред нашим очима, спонтано се јавила и потреба да се у посебном поглављу (Додатку) у најкраћем опише тренутно стање невеликог броја старих гробаља и цркава до којих је ауторка у међувремену успела да стигне.

У првом делу књиге насловљеном „Сакрални и национално-културни значај гробаља, надгробних споменика и споменичких натписа“ скреће се пажња на хришћанску, свесловенску и, посебно, православну – руску и српску традицију подизања надгробних споменика и исписивања епитафа. У другом делу, који чини емпиријску подлогу анализе дате у првом делу књиге, у мноштву пострадалих српских споменика (њихов број се, оквирно, примиче стотини хиљада), ауторка је, с посебним осећањем дуга, забележила и невелик број (многе је, нажлост, „прогутала“ земља) споменика руске браће и сестара те њихових потомака (из породица Кравченко, Гончаров, Фёдоров, Успенский, Дворников, Денисенко), оних „птица“ – писао је Алексеј Толстој – „растераних из родних гнезда“ током страшног Октобра 1917. који су заспали далеко од Отаџбине, немали број њих и на косовскометохијској земљи.

Професорка Рељић је обишла и пописала уни­ште­не спо­ме­нике и спо­ме­нич­ке нат­пи­си на гро­бљи­ма у: Општини Вучитрн (Виљанце (Виланце), Врница, Вучитрн; Општини Глоговац (Доњи Забел); Општина Гњилане (Гњилане, Горњи Ливоч, Жегра); Општини Дечани (Дечани); Општини Ђаковица (Ђаковица); Општини Исток (Ђураковац, Исток,  Старо источко гробље, Ново источко гробље, Љубожда, Србобран, Суви Лукавац); Општини Косово Поље (Косово Поље); Општини Косовска Митровица (Косовска Митровица (Градско гробље у Косовској Митровици, Католичка парцела на градском гробљу у Косовској Митровици и Старо гробље у порти Храма Светог Саве); Општини Обилић (Милошево); Општини Ораховац (Ораховац); Општини Пећ (Бело Поље, Брестовик, Витомирица, Враговац, Љевоша, Пећ, Сига); Општини Призрен (Призрен); Општини Приштина (Приштина, Градско православно гробље у Приштини, Парцела посмртно унижених страдалника на градском православном гробљу, Старо гробље уз Цркву Светог Николе); Општини Урошевац (Горње Неродимље, Српски Бабуш); Монашка гробља (Монашко гробље у Зочишту и Монашко гробље у Девичу).  Обрађена су стара и најстарија српска гробља (са споменицима без натписа) у местима: Бућане (Бучане), Валач, Гулије, Косовска Митровица, Мали Звечан, Пиштане и Рудник.

Ре­цен­зен­ти књиге су: академик Предраг Пипер, проф. др Марта Вукотић, проф. др Софија Милорадовић, мр Живојин Ракочевић. Струч­ни са­раɡ­ник издања је др Александра Новаков, лек­тор Татјана Пивнички Дринић, ко­рек­тор Владимир Николић. Ре­зи­ме на ен­гле­ски језик превела је Љиљана Тубић, на ру­ски језик др Анжела Прохорова и на не­мач­ки језик Cristine Annemarie Ilić. Тех­нич­ки је књигу уреɡила Вукица Туцаков а пре­лом Владимир Ватић. Књигу је одштам­пала штампарија Интерклима-графика, Врњци.

Професорка Рељић у виду посвете је написала: „С мо­ли­тве­ним се­ћа­њем на по­смрт­но уби­ја­не, и без гро­бо­скло­на оста­ле бе­бе из ко­лев­ке, ɡе­вој­чи­це и ɡе­ча­ке, мла­ɡи­ће, ɡе­вој­ке, стар­це. На ɡав­но и не­ɡав­но усну­ле на­ше оче­ве и мај­ке, бра­ћу и се­стре, кће­ри, си­но­ве, при­ја­те­ље, на оне, са­мо Ви­шњем по­зна­те, ко­ји ле­же поɡ без­и­ме­ним хум­ка­ма и ко­је не­ма ко ɡа по­ме­не. На за Отаџ­би­ну па­ле вој­ни­ке, жан­ɡа­ре, пи­ло­те, све­ште­ни­ке, стуɡен­те, ђа­ке, учи­те­ље, ле­ка­ре, пе­сни­ке, бол­ни­чар­ке, зи­ɡа­ре, ɡо­маћи­це, шу­ма­ре, те­жа­ке, ру­ɡа­ре… На све Раɡ­ми­ле и Ра­ɡо­ми­ре, Ми­лан­ке и Ми­ло­ва­не, До­бри­је и До­брин­ке, Сто­ја­не и Сто­јан­ке, Марне, Срмене, Ја­бла­не и Ко­виљ­ке, Је­ре­ми­је, Је­фи­ми­је, Панте­ли­је, Ри­сто­си­је.. ”

ПРВО ИЗДАЊЕ монографије објављено је 2020. године, а ново је допуњено подацима са 17 гробљанских локација које раније нису биле обухваћене истраживањем због закоровљености или немогућности приступа. Монографија је проширена и анализом накнадно прикупљених података. У другом делу књиге, који чини емпиријску подлогу анализе дате у првом делу, међу мноштвом пострадалих српских споменика (њихов број се, оквирно, примиче стотини хиљада) ауторка је, с посебним осећањем дуга, забележила и невелик број споменика руске браће и сестара и њихових потомака — из породица Кравченко, Гончаров, Фјодоров, Успенски, Дворников и Денисенко. То су били они „птице растеране из родних гнезда“, како је писао Алексеј Николајевич Толстој, после трагичних догађаја Октобарска револуција, који су свој вечни починак нашли далеко од отаџбине — између осталог и на косовско-метохијској земљи.

У посебном делу монографије описана су стара и најстарија гробља без натписа, о којима у постојећој научној литератури до сада готово да није било података.

Ауторка књиге Митра Рељић је недавно на промоцији књиге у Дому културе у Грачаници 14. 1. 2026., говорећи о броју порушених надгробних споменика на српским гробљима на Косову, рекла да је најприближнији број сто хиљада, али да је то тешко тврдити са пуном сигурношћу. Пре него што је навела било шта о књизи, поновила је да су гробља света места и цитирала владику Николаја Велимировића:

„Сва блага на нама и око нас не вреде једнога гробља хришћанскога, ни најмањега“.

Она је потом оценила да је злочин затирања српских гробаља мотивисан првенствено екстремно националистичким и антирелигијским побудама.

,,Одликује га континуитет вршења, удружено са другим врстама злочина према Србима и културном наслеђу српског народа, као и осмишљеност стратегије тих злочина у оквиру опште стратегије поништавања српског идентитета. Несумњиво је да се вандалско и систематско брисање српских трагова одвија уз пуну подршку албанских представника власти, као и уз прећутно одобравање, понекад и директно саучествовање представника првенствено западних влада“, рекла је проф. Рељић и подсетила на самовољно измештање споменика ратницима од 1912. до 1918. на приштинском гробљу.

Додала је да вандализам екстремиста према сакралном наслеђу и културним добрима Срба говори о „потискиваном интимном осећању несигурности оног који је запосео туђи етнички простор“.

„Народима чија је локализованост на одређеном простору неупитна слични рушилачки пориви нису својствени“, казала је.

Проф. др Митра Рељић се захвалила свим сарадницима који су јој помагали током теренског и другог рада на књизи, укључујући и таксисте који су је возили до појединих гробаља и чекали да она заврши свој посао.

Казала је да је било лако радити „тамо где има људи и свештеника који су мало више бринули“ и поменула оца Јована Цветковића, захваљујући чијем труду је раскоровљено гробље у Ђураковцу недалеко од Истока.

„Оно није могло бити предочено и пописано у првој књизи јер је било потпуно у корову, али отац Јован, чим је то урадио заједно са мештанима, јавио је преко Живојина (Ракочевића) мени да дођем и да могу да одрадим и то гробље. Тог дана ми је, наравно, помагао цео дан и хвала му“, навела је она.

Новаков: Циљ предочавање размјера неповратно изгубљеног наслеђа

„Ова књига је својеврсна српска духовна и културна тапија српске баштине на Косову и Метохији“ и „енциклопедија упокојених косовскометохијских личности“, рекла је на почетку промоције др Александра Новаков, историчар и секретар Косовскометохијског одбора Матице српске.

,,Циљ књиге је да се на основу анализе прикупљене грађе, искључиво порушених споменика, предоче размере и најважнији аспекти неповратно изгубљеног културно-уметничког и језичког наслеђа. Треба нагласити да су уништавање српских гробаља вандали започињали рушењем гробљанских цркава у Истоку, у Сиги крај Пећи, у Пискоти крај Ђаковице. Професорка Рељић је засигурно за одређена места искористила последњу прилику да забележи важан део српске културно-историјске и националне баштине“, навела је др Новаков.

Она је додала да би „у нормалним околностима“ дело које је представљено публици у Грачаници било „плод тимског рада“.

,,Да не кажем рада читаве једне институције. Митра је то учинила потпуно сама, о свом руху и круху. Обишла је велики број гробаља, била и тамо где српска нога није крочила четврт века, да би пописала, фотографисала и анализирала велики број надгробних споменика“, рекла је Александра Новаков.

Ракочевић: Ова књига је читуља и брана од безгробништва

Књижевник Живојин Ракочевић директор Дома културе „Грачаница“ предсједник Удружења новинара Србије је најпре подсјетио на усуд безгробништва који је у 20. веку погодио српски народ.

,,Двадесети век је донео безгробништво као једну од најважнијих одлика нашега живота. Било је и раније страдања, било је нестајања, али никада као у 20. веку нисмо остали без гробова. Јасеновац, Јадовно, јаме, Херцеговина… страхоте безгробништва после Другог светског рата“, рекао је он и додао да је све то водило до 21. века и бомби које су пале на гробље у Приштини током НАТО бомбардовања СР Југославије.

Упркос тематици и грађи коју третира књига Митре Рељић, она „није књига песимизма и гробљанске атмосфере, већ књига наде и васкрсења“, рекао је Ракочевић.

Он је врло често пратио проф. Рељић током њеног вишедеценијског теренског рада широм Косова и присетио се да се идеја за књигу родила када је ауторка једном приликом упитала: „Је ли гробље живо?“

,,То је и најбољи могући одговор на питање зашто се професорка Митра Рељић упустила у море које је препуно порушених споменика наших ближњих и оних који су ту вековима пре нас живели“, рекао је Ракочевић.

Он је додао да је тихи рад професорке Рељић препознат на различите начине и на многим странама и подсетио да је редитељ Растко Шејић снимак од 17 минута претворио у документарни филм „79 камена“ који говори о страдању гробља у Горњем Неродимљу.

Марковић: Морамо свједочити

Историчар и директор Архива Косова и Метохије Марко Марковић је подсетио да се српска гробља на Косову уништавају вековима, а да је кулминација почела током 1999. године. Он је побројао начине на које је то чињено:

„Сами смо сведоци да се српска гробља уништавају рушењем и разбијањем надгробних плоча, минирањем, спаљивањем, ископавањем, претварањем гробаља у јавне депоније. Сви ми морамо сведочити о томе. Професорка Митра Рељић нам је показала јасан путоказ у ком правцу би свако од нас требало да иде“, казао је он.

Марковић је своје излагање закључио питањима о учинку представника међународне заједнице на Косову у вези са заштитом српских гробаља, односно спречавањем њиховог скрнављења и санкционисањем починилаца, што је готово потпуно изостало током претходних 25 и више година.

Објављивање другог проширеног издања књиге проф. др Митре Рељић „Српска гробља на Косову и Метохији, уништена споменичка и језичка баштина“ омогућили су: Министарство културе Србије, Канцеларија за Косово и Метохију, Покрајински секретаријат за културу, јавно информисање и односе са верским заједницама, Фондација „Миле Драгић“ и Задужбина светог манастира Хиландара.

КО ЈЕ МИТРА РЕЉИЋ ?

Митра Рељић је доктор филолошких наука и професор Универзитета у Косовској Митровици. Рођена је у топличком крају, образовала се од основне школе до факултета у Сарајеву. Наставила је магистарске и докторске студије у Београду. Од 1995. године радила је на Филолошком, сада Филозофском факултету, прво у Приштини, а касније у Косовској Митровици.

Аутор је књига: С душом на готовс, Српски језик на Косову и Метохији данас: социолингвистички и лингвокултуролошки аспект, Српска гробља на Косову и Метохији, уништена споменичка и језичка баштина – прво и друго допуњено издање, О појму и речи у језику књижевних стваралаца, Идентитет и интегритет српског језика на Косову и Метохији.

Коаутор је уџбеника, написала је и преко двеста студија, чланака и приказа. Као хроничар страдања српског народа и језика на Косову и Метохији била је сарадник различитих часописа, месечних, недељних и дневних листова. Током свог четрдесетдвогодишњег радног века Рељић је била бирана за најбољег професора, добитник је бројних захвалница и признања, укључујући и Медаљу рада. Њој је најдража награда „Павле и Милка Ивић“ Славистичког друштва Србије. Остала је у Приштини након 1999. све до Мартовског погрома 2004. године.

Фото: Руски дом, Представљање књиге ,,Српска гробља на Косову и Метохији: уништена споменичка и језичка баштина” (2025) – друго, допуњено издање

4. 3. 2026. у Београду

ФОТО: фејсбук