Српска национална мисао од Академије до контејнера и обрнуто

Пише: Вук БАЧАНОВИЋ

Постоји посебна врста „академске мисли“ која стане у једану објаву на Иксу и притом успије да промаши цјелокупно поимање историје. Тај жанр овога пута потписује академик Душан Теодоровић, који је успио да у неколико редова саопшти сљедеће:

„У Србији живе Срби, Мађари, Роми, Бошњаци, Хрвати, Словаци, Румуни, Бугари, Русини, Албанци, Власи, Македонци, Црногорци, Немци, Словенци, Украјинци, Руси, Грци, Јевреји, Чеси и Ашкалије. Ове народе су окупирале придошлице – босански радикали!“

И ту, у двије реченице, стане све: и етнологија, и историја, и политичка теорија – само без чињеница.

Јер те „придошлице“ нису никаква метафора, него врло конкретни људи из Босне и Херцеговине. Ако је професор, међутим, мислио на конкретне радикале поријеклом из Босне и Херцеговине – рецимо актуелног предсједника Александра Вучића и његовог ментора Војислава Шешеља, који тешко да су једини бивши и садашњи чланови СРС – онда је то ваљало јасно рећи, а не овако да испадне да су „Босанци“ – радикали окупирали Србију.

И сад долази незгодан дио за твитер-историографију: модерна Србија је у огромној мјери настала управо од таквих досељеника. Шумадија, Подриње, Морава – више од пола земље вуче поријекло из Херцеговине, Црне Горе, Старог Влаха. Да није било тих досељеничких таласа, Србија би остала демографска периферија других земаља у којима су Срби аутохтоно становништво, а не држава. Другим ријечима, ако су они „окупатори“, онда је Србија једини историјски примјер земље која је окупирала сама себе.

Посебан слој комедије додаје чињеница да о свему овоме суд доноси – инжењер саобраћаја. Човјек струке која се бави токовима, кретањем, мрежама, али ево га како у теми миграција доживљава тотални судар са стварношћу. За путеве је, може бити експерт, али очигледно не зна ко је тим путевима долазио и зашто. Испада да академик саобраћаја није успио да региструје најважнији саобраћај у српској историји – саобраћај народа. То је, у упоредби са конкретном темом, као да кардиолог саопшти да не признаје постојање крвотока.

И коначно, политичка иронија: у тренутку када постоји антирежимски студентски покрет у којем су заједно студенти из Србије, Босне, Херцеговине и Црне Горе, оваква „академска“ мудрост – и то она која долази од стране особе која студенте подржава – им лијепи етикету окупатора. Шта се онда дешава? Власт узме овакав и сличне маргиналне испаде и прода их као доказ да су студенти „расисти“ према прекодринцима и тиме, наравно, покушава да их подијели и ослаби. Другим ријечима, твит који је академик намијенио у сврху критике система постаје више него користан материјал за исти тај систем. И ту је суштина: проблем не лежи само у нетачности академикових ријечи – него што су оне, за систем, савршено употребљиве. Због чега је то тако? Ко зна. Можда је професор на свој случај примијенио слично историјско размишљање као у случају „босанских радикала“: ако је могуће да су Босанци, Херцеговци, а посљедично и Црногорци окупатори земље коју сматрају својом и која историјски јесте њихова, онда је некако логично да си опозиционар чији је посао да ради за власт. Зар управо Чедомир Јовановић није био тај који је говорио и да је и Сарајлија и Загрепчанин и Подгоричанин и Приштинац или шта већ све не, па на крају завршио хвалећи Вучићеву све генијалност?

А да овај (ауто)гол не остане једини ударац хетерогеном антирежимском покрету, побринуо се Милорад Додик. Неформални вођа Републике Српске који се бројем телевизијских наступа у којима је тврдио да он није никакав босански Србин, већ само Србин кандидовао за Нобелову награду за досаду и недуховитост, сада је врло бијесан јер неко прозива баш Босанце. Његов одговор је међутим сасвим у складу са Теодоровићевим поимањем саобраћања Срба са обе стране Дрине, будући да је академику поручио да би „можда најпоштеније било да… промијени име у Мустафа“, чиме се наравно циља на јединство бошњачких и српских студената у Новом Пазару, јер, у Додиковој новоосвјештеном идентитету трампистичког бијелог националисте, „Мустафа“ је мјерило одвратности у толикој мјери да, у случају Теодоровића, чак и „он“, митски Турчин и онтолошки непријатељ, има више поштовања према српском народу.

Другим ријечима, Додик свјесно наступа као „радикал“ из Теодоровићеве објаве, а како би га учинио узором револта прекодринаца Кругу Двојке и који би онда генерисао алијенизацију бошњачких и српских студената. На крају крајева, Теодоровићева недавна изјава да Срби морају да схвате „да смо географски на тлу Европе, а не у Азији“, узимајући притом Азију као парадигму заосталости, а Европу – која, између осталог, подржава или толерише масовна убиства геноцидних размјера у Гази – некритички уздижући у нормативни хоризонт цивилизације, не разликује се битно од Додиковог инструменталног свођења имена „Мустафа“ на знак деградације српског националног бића.

У том смислу, Теодоровић није ништа бољи од Додика зато што, упркос привидно супротним политичким позицијама, обојица прибјегавају истом мисаоном ћорсокаку: сложену друштвену и политичку стварност своде на племенску етикету. Један мобилише преко патетичне националне самообмане, други преко презривог генерализовања, али је механизам исти – људи се не посматрају као мислећа бића, студенти, радници, појединци са различитим ставовима – посебно када је ријеч о младим људима који тек формирају своја политичка убјеђења – него као сиров етно-материјал за дневнополитичку употребу и хваљење пред једнако ограниченим адорантима. Ту нема ни анализе, ни храбрости, а на крају крајева ни мишљења као таквог; остаје само најјефтинија пречица: да се једна група прогласи кривцем, а друга морално надмоћном у стилу „само да није тих и тих и све би нам процвјетало“. За додатну литературу погледати Туђманова „Беспућа повјесне збиљности“ и афирмацију геноцида и етничког чишћења као сурових, али готово неопходних поступака за друштвену и политичку стабилност. Сва права задржана.

Зато су овакви ставови – мало је рећи – интелектуално јалови: не објашњавају ништа, не разумију ништа и не производе никаква рјешења, а поготово не рјешење друштвених проблема, него их намјерно замагљују и управо због тога не разликују узроке од посљедица, нити појединце од колектива. Политички су, пак, још јаловији, јер не граде ни солидарност, ни озбиљну опозициону свијест, ни шири друштвени фронт, него управо супротно – представљају гнојиво за  фиктивне подјеле од којих живе и власт и њени лажни критичари. На крају се све сведе на исту балканску колонијалну биједу у два стила: један виче „издајници“, други „дођоши/мигранти“, а обојица, сваки на свој начин, раде против могућности да се уопште артикулише зрео и инклузиван српски национални интерес. На крају, кад се сва та „академска“ и „патриотска“ магла слегне, ствари је више него једноставна: један дијели Србе и друге грађане Србије и БиХ на „праве“ и „придошле“, други на „наше“ и „Мустафе“, а обојица досљедно раде исту ствар – народ своде на таблоидну категорију.

И зато, ако већ тражимо ко је овдје стварно залутао – није то ни Босанац, ни Херцеговац, ни студент, ни „Мустафа“ ни Срби, Мађари, Роми, Бошњаци, Хрвати, Словаци, Румуни, Бугари, Русини, Албанци, Власи, Македонци, Црногорци, Нијемци, Словенци, Украјинци, Руси, Грци, Јевреји, Чеси и Ашкалије, него мисао која је кренула из академије, а завршила у Додиковом контејнеру. Или је било обрнуто? Свеједно.

ФОТО: фејсбук