Шта је Кина урадила за Венецуелу?

Пише: Крсто ДРАГОВИЋ

Без празних говорничких ефеката у стилу Трампа или Макрона и разних Стармера, Кина је започела низ практичних мера, полазећи од свести да су Сједињене Америчке Државе претвориле контролу над венецуеланском нафтом у средство за сузбијање кинеског присуства у Јужној Америци и ометање његовог убрзаног развоја који је немогуће зауставити.

Кина је предузела кораке који су директно циљали виталне линије америчког царства, јер агресија на Венецуелу представља проглашење рата пројекту више поларног света и групи „БРИКС“.

Неколико сати након ширења вести о отмици председника Николаса Мадура, кинески председник Си Ђинпинг сазвао је на ,,хитно“, састанак Сталног комитета Политбироа Комунистичке партије, који је трајао тачно 120 минута. Није издато званично саопштење, нити су лансиране дипломатске претње; уместо тога завладала је тишина која претходи олуји, јер је тај састанак активирао оно што кинески стратези називају „свеобухватним асиметричним одговором“, као одговор на агресију која циља кинеске партнере у Западној хемисфери.

Венецуела је кинески мост према Латинској Америци унутар „задњег дворишта“ Сједињених Америчких Држава.

Прва фаза кинеског одговора започела је у 9:15 сати ујутру 4. јануара, када је Народна банка Кине мирно објавила привремено обустављање свих трансакција у америчким доларима са компанијама повезаним са америчким одбрамбеним сектором. Компаније попут Боиинга, Локид Мартина, Рејтона и Џенерал Дајнемикса пробудиле су се на вест о замрзавању свих њихових послова са Кином без икаквог претходног упозорења.

У 11:43 исте недеље, „Државна компанија за електричну мрежу Кине“, која управља највећом електричном мрежом на свету, објавила је свеобухватну техничку ревизију свих својих уговора са америчким добављачима електричне опреме, у кораку који практично значи да Кина започиње раскидање са америчком технологијом.

У 14:17 по подне, „Национална кинеска нафтна компанија“, највећа државна нафтна компанија на свету, објавила је преорганизацију своје глобалне стратегије снабдевања. То је представљало реактивацију „оружја енергије“, кроз отказивање уговора о снабдевању нафтом америчким рафинеријама у вредности од 47 милијарди долара годишње.

Нафта која је била намењена источној обали Сједињених Америчких Држава преусмерена је у Индију, Бразил и Јужну Африку, као и другим партнерима у глобалном југу. То је резултирало скоком цена нафте од 23% током једне сесије трговања.

Али најважније од свега је јасна стратешка порука: Кина је способна да енергетски задави Сједињене Америчке Државе без испаљивања иједног метка.

У следећем кораку, „Кинеска компанија за поморски транспорт“ (China Ocean Shipping Company), која контролише око 40% глобалног капацитета поморског транспорта, спровела је оно што је назвала „оптимизацијом оперативних рута“.

Као резултат тога, кинеска бродовља почела је да избегава америчке луке попут Лонг Бича, Лос Анђелеса, Њујорка и Мајамија. Ове луке, које у основи зависе од кинеске поморске логистике за одржавање својих ланаца снабдевања, изненада су се нашле без 35% уобичајеног кретања контејнера. То је представљало праву катастрофу за велике компаније попут Волмарта, Амазона и Тарга, које зависе од кинеских бродова за увоз робе произведене у Кини у америчке луке, јер су њихови ланци снабдевања доживели делимични колапс у року од неколико сати.

Најупечатљивије у овим мерама била је њихова синхронизована временска тачност, која је изазвала ланчану реакцију и удвостручила економски ефекат на огроман начин.

Није реч била о постепеном ескалирању, већ о системском шоку осмишљеном да онеспособи америчку способност одговора.

Пре него што је америчка влада успела да схвати овај ударац, Кина је активирала нови пакет мера: мобилизацију глобалног југа. У 16:22 исте недеље, 4. јануара, кинески министар спољних послова Ванг Ји понудио је Бразилу, Индији, Јужној Африци, Ирану, Турској и Индонезији, као и још 23 земље (међу њима је и Србија), тренутне повлашћене трговинске услове за било коју земљу која се јавно обавеже да неће признати никакву венецуеланску владу која дође на власт уз америчку подршку или интервенцију.

У мање од 24 сата, 19 земаља прихватило је понуду, при чему је Бразил био први, за њим су уследиле Индија, Русија, Јужна Африка и Мексико. На тај начин се практично остварио концепт „стварног више поларног света“.

Кина је успела да формира антиаамеричку коалицију на лицу места, користећи оружје економских подстицаја.

И дошла је „последња додирна тачка“ 5. јануара, када је Пекинг активирао финансијско оружје. Систем кинеских међународних међубанкарских плаћања објавио је проширење свог оперативног капацитета како би прихватио било коју међународну трансакцију која жели да заобиђе систем „СВИФТ“ под контролом Вашингтона. То значи да је Кина ставила пред свет потпуну и ефикасну алтернативу западном финансијском систему. Дакле, било која држава, компанија или банка која жели да обавља трговину без ослањања на америчку финансијску инфраструктуру сада може да користи кинески систем, који је за 89% јефтинији и бржи.

Одговор је био тренутан и свеопшти: у првих 34 сати рада, обрађене су трансакције у вредности од 89 милијарди долара, а централне банке у 34 државе отвориле су оперативне рачуне у оквиру кинеског система, што значи убрзавање процеса дедоларизације једног од најважнијих извора финансирања Сједињених Америчких Држава.

На технолошком фронту, Кина, која контролише 60% (3/5) светске производње ретких минерала – елемената виталних за индустрију полупроводника и електронских компоненти – објавила је привремена ограничење извоза ових минерала у било коју државу која је подржала отмицу председника Николаса Мадура. Ова одлука је изазвала велику забринутост међу америчким технолошким гигантима попут Епла, Мајкрософта, Гугла и Интела, који зависе од кинеских ланаца снабдевања за кључне компоненте, јер су њихови производни системи сада угрожени колапсом у наредних неколико недеља.

Сваки кинески потез наноси директан удар у срце економског империјализма Сједињених Америчких Држава.

 „Шта је Кина учинила за Венецуелу?“ питају се пријатељи и противници подједнако. И горе наведено је јасан одговор: без објаве рата, Кина делује, утиче и намеће нове чињенице.

ФОТО: фејсбук