Шта је већа срамота: незнање или лагање?
Пише: Даница ДРАГОСЛАВИЋ
Сви ми одреда, у свом животу, добијамо по заслузи.
Мени је сад година колико је било Слоби кад су га сатрли у Хашком казамату (64), у који га противуставно предаде онај несрећник, Зоран Ђинђић – и то на Видовдан!
Теолози веле да се све дешава или уз божји благослов, или уз божје допуштење.
Том логиком Господ је допустио да се десе две преране смрти:
Зоранова и Слободанова.
Сада им се годишњице смрти обележавају дан за даном, и то прво Слободанова 11. марта (убијен у Хагу погрешним “лечењем” 2006), па сутрадан, 12. марта, Зоранова (погубљен хицима из снајперске пушке 2003).
Замислите случајности!
А може бити да то и није коинциденција?!
Можда тако “испаде” да бисмо ми, њихови савременици, мало поразмислили и замислили се над потоњим догађајима.
Наиме, несрећни Зоран се касније правдао како није знао да је Видовдан, кад је везаног лисицама посл’о Слободана на пут без повратка, па још уз присуство ТВ камера, не би ли га додатно понизио! Ваљда је недовољно понижење било хапшење и испорука бившег председника државе онима који су нас ставили под санкције, производећи нам тако највећу инфлацију у модерној историји (гору од оне 1939. у Немачкој) и “хуманитарно” нас бомбардовали приде (убијајући нам децу на ношама, омладину по мостовима, цивиле у клисурама и да не набрајам… потрајало би).
Море јок, што би рекли Турци:
Слободан – име му се посветило – није допустио ни да га понизе, ни да га осрамоте, већ је он њих постидео својим господским и поноситим држањем кад га предадоше сатанистима и безбожницима, а касније маестралном одбраном у Хашком трибуналу.
Пошто је сваком основцу познато и шта је, а и када је Видовдан, не знам шта је за покојног Ђинђића већа срамота: незнање или лагање!
Последице тог чина као и срамне предаје целокупног војно-политичког руководства државе ‘бајаги међународном, а у ствари нелегалном хашком суду, правно је значило признање кривице наше државе за грађански рат и утирање пута потоњим захтевима за ратну одштету новоформираних балканских државица.
Ко би платио ту одштету? Ми, грађани, из чијих осиромашених, ратом и санкцијама опустошених џепова се пуни државни буџет.
Истовремено Хрвати не предадоше Туђмана, а ни Муслимани свог Алију.
О војном руководству да не причам: Хрвати су своје официре дочекивали из Хага као хероје. Говора није било да их ‘апсе.
И свака им част на томе, а “нашима” (јер моји били нису) брука и срамота довека.
Једва се спасисмо оптужби да смо криви за избијање рата… а Слободанове заслуге у разбијању таквих оптужби су немерљиве. Његова одбрана у Хашком трибуналу изучаваће се на свим студијама права у свету…
Само полако. Увек све дође на своје – уз божји благослов, наравно.
ФОТО: фејсбук
