Шта се ово данас дешава у Србији?
Пише: српскопитање
Шта се ово данас дешава у Србији? Где су Срби?
Ово је место попришта највеће битке Другог српског устанка 1815. године, брдо Љубић код Чачка, место ког су српски устаници са великим жртвама бранили и одбранили од надирућих Турака, да би се данас на том месту поносно виорио турски барјак.
Има ли још увек бар мало историјске свести код данашњих Срба?
Турски барјак се поносно виори на месту на ком су наши преци пре 211 година разбили 7.000 одлично опремљених Турака под командом Имшир-Ћаја-паше и Кара-Мустафу са 1000 коњаника који су јуришали на ово место.
Српски устаници под командом Јована Димитријевића Добраче, Милића Дринчића, Николе Луњевице, Јована Мићића, Раке Левајаца, Јована Лазића и др. су држали одличан отпор надирућим Турцима који су прешли Западну Мораву и свим силама ударили на недовршене шанчеве на брду Љубић.
Турци никако нису могли на надвладају српске устанике па су послали још и 1.300 Турака предвођених Селим Ћехајом и Мусагом Балабагом.
Када је Милош Обреновић то сазнао послао је у појачање Луку Грбовића и Танаска Рајића са још војника из Посавине, Груже, Љига, Јасенице и Драгачева.
Око 3000 српских устаника се на Љубићу борило на живот или смрт са надирућим Турцима из свих страна, разбивши их у потпуности.
Турци су се током борбе распрсли иако су у једном тренутку напали шаначеве са Ваљевцима, тако да је одједном војвода Танаско Рајић (кога видите на слици) остао потпуно сам у небрањеном шанцу.
Видевши да ће шанац да падне у турске руке, многи устаници су га напустили, тако да је на крају остао само Танаско Рајић, који је по цену живота одбијао да преда топове Турцима.
Танаско је тада повикао из свег гласа:
—“Та стан’те браћо, ако Бога знате! Што сте се тако преплашили! Та и из Турака тече крв, као и из нас. Зар остављате топове, а не знате како смо их желели и за њима уздисали“.
Потом се попео се на топ, са кубуром у једној, а јатаганом у другој руци, са речима:
—“Ових топова не остављам, док ме Турци свега не исеку“.
Пошто су Турци нагрнули на њега самог, Танаско Рајић је успео да убије неколико њих, пре него што су га оборили и исекли јатаганима.
Јуначка погибија Танаска Рајића је опевана је у народној песми стиховима:
„Од сто рана од сто јатагана, паде Рајић јунак од мегдана“.
Због тог јуначког чина, Танаска Рајића данас сматрамо очем оснивачем српске артиљерије и заштитним лицем српских тобџија!
Видевши шта се дешава око шанчева са Танаском Рајићем, Милош је наредио Дринчићу да са коњицом њих двојица заједно, нападну Турке у пољу крај Мораве. Милош и Дринчић су се сјурили у поље, на коме је настала општа кланица.
По неким наводима један од устаника, Васа Томић из села Кнић у Шумадији, који се налазио у шанцу најближем Турцима, усмртио је једним хицем главнокомандујућег турске војске Ћаја-пашу, погодивши га хицем из пушке право у врат, док се овај налазио крај Мораве.
Овај догађај, иако неопажени током борби касније је имао значајан психолошки ефекат на обе зараћене стране као и на исход саме битке у којој су Срби сатрли Турке.
Турску војску је обузела паника у тренутку када су чули за убиство Ћајин-паше да су почели главом без обзира да беже са Љубића.
Кара-Мустафа је са својим јањичарима успео да умакне Србима, али су га они код Сјенице сустигли и убили, а Аврам Лукић је послао Милошу на Љубић Кара-Мустафину главу.
И ето слика данас у сред Србије, турски барјак на брду Љубић.
Оно што наши преци одбранише и створише, ми данас издајемо и предајемо.
Црни дане, а црна судбино!
О кукавно Српство угашено.
Извор: фејсбук страница Историја Срба
ФОТО: фејсбук
