Стиже нам 20 година „неовисности Монтенегра“

Пише: Спасоје ТОМИЋ

Полако се приближава тај велики датум — двадесет година „неовисности Монтенегра“. Двије деценије од историјског тренутка када нам је речено да смо коначно своји на своме, мада боље би било да смо своји на другоме, било би мање перверзно.

Истина, испоставило се да смо своји само кад треба платити рачуне, а туђи кад треба донијети одлуке.

Те 2006. године објашњавали су нам да раскидамо окове прошлости. Данас видимо да смо само замијенили једну везу читавом мрежом зависности. Некад смо, кажу, слушали Београд. Данас слушамо све — само не себе. Од амбасаде до амбасаде, од инструкције до инструкције, као ученик који никако да дипломира, али стално добија нове домаће задатке.

И све би то било у реду да је барем било чисто. Али над том „историјском побједом“ већ двадесет година стоји сјенка — она чувена бијела књига, пуна свједочења, бројева и питања на која нико никада није одговорио. Књига коју нико није демантовао, али су сви одлучили да је најбоље — не помињати. Јер у Монтенегру истина није оно што се докаже, него оно о чему се престане причати.

А док је народ бројао проценте на референдуму, неки су већ бројали милионе. Мило и Ацо Ђукановић постали су симбол једне нове економске школе — како од државе направити приватни пројекат. Док су грађани слушали приче о европској будућности, око власти се стварала елита бржа од сваке транзиције.

Кажу — створили смо државу. Јесте. Само није јасно ко је њен власник.

Двадесет година касније, млади одлазе, фабрике су успомена, а суверенитет се мјери тиме колико брзо власт прихвата оно што јој се пошаље споља. Некад смо имали референдум да одлучимо о судбини. Данас имамо саопштења да сазнамо шта смо одлучили.

И зато се поставља најважније питање: како ће изгледати прослава? Хоће ли бити фанфара да надјачају тишину празних градова? Хоће ли ватромет освијетлити чињеницу да је независност постала маркетиншки слоган, а не стварно стање?

Хоће ли наш мали Монтенегро тог дана барем једном показати кичму? Барем симболично рећи „не“ — било коме? Барем Хрватској, ако већ немамо храбрости за веће адресе? Или ћемо, као и до сада, тапшати сами себи док нам други одређују границе достојанства?

Јер права иронија није у томе што смо постали независни од Србије. Иронија је што смо након тога постали зависни од свих — осим од сопственог народа.

Али нема сумње, прослава ће бити величанствена. Биће говора о успјеху, напретку и европском путу. Биће осмијеха истих људи који славе већ три деценије, без обзира на резултат.

Само ће једно недостајати — осјећај да је та држава заиста наша.

Јер двадесет година касније, „неовисност“ у Монтенегру највише личи на фирму са једним власником и милион статиста.

И зато — нека грми ватромет. Да бар на тренутак заглуши питање које све гласније одзвања: ако је ово независност, од кога смо онда заправо слободни?

ФОТО: фејсбук