Страх и нада изгубљених градова Метохије
Пише: Живојин РАКОЧЕВИЋ/Политика
„Ова киша злата вреди, само да је стигла мало раније”, каже Милош Арсић, док пада прва велика киша овог лета у Метохији. На степеницама и око врата све се шарени од десетина кишобрана. Драган Божовић дочекује госте. Иза њега се врзмају деца: чија су то деца и откуд она ту? Центар је града, Пећ, Храм посвећен Усековању главе Светог Јована Крститеља – препуна црква коју Пећанци зову Стара митрополија. Након сеоба, паљевина и уништавања, у овој цркви је све сведено и бело: Господ, Богородица, Свети Јован Крститељ и два градска светитеља из доба ропства под Османлијама Свети Григорије Пећки и Свети Василије Пекар. Они су ту, наслоњени на Пећку патријаршију, наследници светих архиепископа, патријараха, живели и преузели њихов подвиг и одсудно допринели да се дочека слобода. Нису пристали на туђу веру. Један је у монашкој мантији, а други у народној ношњи пећких Срба. Испред њихове иконе пролазе потомци, млади, најчешће, као и светитељи, а нико, сем свештеника Драгана Радовановића и његове породице, не живи стално у Пећи.
Митрополит рашко-призренски Теодосије говори о жртви и значају Светог Јована Крститеља, о подвигу оних који су сачували образ и веру у прошлости и, упркос страдању, остали на Божијем путу. Он је био дечански игуман, зна и град и храм, зна људе, сваку – предратну, ратну и поратну – муку и добро: „Ове су ми литургије лепше и светлије него пре, јер после свега Бог даје силу. Не смемо да дозволимо да се угаси ова светиња и ово кандило.”
Око тих кандила и свећа јуче су били готово сви, различити и раздвојени: расељени и они из села око Пећи, дечански калуђери и игуман Сава, сестре из Пећке патријаршије, председник Пећког округа и председник Привременог органа општине Пећ, деца из школе у Гораждевцу… Једну плаву госпођу она највише нервирају, јер улазе и излазе из цркве. Бициклом је из повратничког села Брестовик стигао Живорад Отовић. Говори кратким реченицама, изгледа да је побегао киши, боле га кукови. На питање с ким живи, одговара: „С Богом!”
У протеклих тридесет година у Пећи су се, што се народа тиче, промениле три генерације верника и три типа исповедања вере. У првој су оне старице које су преживеле комунизам са животом утопљеним у веру, с огромним смотаним свећама у рукама: Јефимије, Јевросиме, Иконије, са тврдом вером која се може додирнути рукама и молитвом у којој нема сумње и колебања. Друга генерација су људи тешко рањеног живота и вере. Они су се, после сукоба 1999. године, у свој град враћали као да истовремено улазе у рај и у гроб. Кад је Народно позориште Приштина за њих, испред ове цркве, одиграло представу, сви су стали на један најлон да им десет пластичних столица не потону у блато. Звала се не „Не очајавајте никад”, а у публици Ранко Јокић, Румена Љубић… Њихова вера претходила је овој деци која играју фудбал на месту ондашњег играња представе. Повратника више нема, али су та рањена вера и везаност за град и светиње отвориле врата овој деци, дала им у руке ове лопте и премостила фаталну празнину прогонства. Црква и свештеници преузели су нове вернике и остали у урбаним срединама. Сви страхови и наде изгубљених градова живе и преламају се у оцу Драгану Радовановићу и његовој породици.
Славу су ове године припремили Александар Ракић из Зупча и породица Драгана Божовића из Пећи. Четири генерације Божовића су у својој цркви, сви ту крштени, сви ту венчани. Митрополит Теодосије реже славски колач испред храма и пита: Ко узима колач за следећу годину? Трогодишња девојчица Даница Божовић пружа руке према небу и колачу и каже: „Ја ћу да узмем!” Изгледа као да нека нова, четврта генерација креће према вери своје фамилије, града и народа.
ФОТО:Политика/Живојин РАКОЧЕВИЋ
