Стварање бошњачке нације од стране Алије Изетбеговића и довођење Балкана у нестабилност (3)
Пише: Спасоје ТОМИЋ
Дејтонски мировни споразум формално је окончао рат у Босни и Херцеговини, али није ријешио његове узроке. Напротив, он је замрзнуо постојеће подјеле и институционализовао резултате сукоба, остављајући простор да се исте идеолошке и политичке концепције наставе другим средствима. Управо у том послијератном периоду постаје јасно да Алијино политичко насљеђе није било усмјерено ка истинском помирењу, већ ка постепеној ревизији дејтонског поретка.
Иако је Дејтон утврдио БиХ као државу два ентитета и три конститутивна народа, политичке елите у Сарајеву, ослоњене на Алијину идеолошку матрицу, никада нису прихватиле тај модел као трајно рјешење. Напори да се БиХ централизује, под плаштом „функционалности“ и „европских вриједности“, представљају наставак ратних циљева мирнодопским средствима.
У тим настојањима, српски народ се и даље посматра као реметилачки фактор, а не као равноправан политички субјект.
Посебну улогу у том процесу имао је међународни протекторат, чија је интервенционистичка политика систематски нарушавала уставни поредак БиХ. Одлуке високих представника, доношене без демократског легитимитета, најчешће су ишле на штету Републике Српске и дејтонских овлашћења српског народа. Таква пракса није јачала државу, већ је продубљивала неповјерење и учвршћивала осјећај неправде.
Истовремено, у бошњачком политичком дискурсу настављена је сакрализација ратне прошлости и идеализација Алије Изетбеговића као неспорног моралног ауторитета. Критичко преиспитивање његове политике готово да не постоји, што онемогућава било какав искрен дијалог о узроцима и последицама рата. Историја се ту не користи као средство разумијевања, већ као инструмент политичке мобилизације.
За Србе у БиХ, послијератни период значио је сталну борбу за очување уставних права и колективног идентитета. Република Српска није настала као производ рата ради рата, већ као одговор на политичке пројекте који су Србима ускраћивали равноправност. Та чињеница се често занемарује или свјесно игнорише, што додатно оптерећује односе међу народима.
Из историјске перспективе, јасно је да стабилна БиХ не може бити изграђена на једној националној визији, ма колико она била упакована у грађанску реторику. Држава која игнорише страхове и искуства једног народа осуђена је на трајну кризу. Управо зато је неопходно отворити простор за истинско суочавање са прошлошћу, без митологизације и селективног памћења.
Политика Алије Изетбеговића, са својим идеолошким коријенима и ратним последицама, оставила је дубок траг који и данас обликује политичку стварност БиХ. Умјесто стабилности, створен је систем сталне напетости, у којем се прошлост непрестано користи као оружје. Докле год тај приступ буде доминантан, Босна и Херцеговина ће остати простор замрзнутог конфликта, а не заједничке будућности.
Историја, међутим, не служи да би оправдавала политичке пројекте, већ да би их разобличила. Само кроз равноправност, уважавање и одустајање од наметања идентитета могуће је створити услове за трајан мир. Све друго представља наставак истих оних политика које су Балкан већ једном одвеле у трагедију.
ФОТО: фејсбук
