Шведски лист „Афтонбладет“ отворио случај Ђорђа Мамртиновића

Пише: Српскопитање

После разговора са потомцима Србина који је дивљачки нападнут 1985. на  својој њиви, новинар Петер Кадхамар закључује да је та трагедија  подстакла распад Југославије, 100.000 мртвих и два милиона избеглица

Милорад Бајић Случај Ђорђа Мартиновића, 56-годишњег сељака из Гњилана на Косову који  је 1. маја 1985. напаствован на њиви стакленом флашом, натакнутом на  штап, отворен је после равно четврт века ћутања, али не у Србији, него у  Шведској.

Тиражни лист „Афтонбладет“ недавно је под насловом „Флаша која је  започела рат у Југославији“ у танчине описао догађај, онако како га је  новинар Петер Кадхамар чуо од Ђорђевих потомака. Кадамхар закључује:  „Оно што се касније догодило није било само трагедија за породицу  Мартиновић. Ратови који су следили са 100.000 мртвих и два милиона  избеглих људи су директна последица оног што се десило на малој њиви“.

Несрећни сељак је тог јутра кренуо на њиву да посади пасуљ. Неколико  сати касније дотетурао се, окрвављених панталона, у болницу у Гњилану,  одакле је пребачен у Приштину. Шта му се догодило, никада није истрагом  утврђено пошто се верзија српске полиције и сведочење самог Мартиновића  нису поклопили. Пуковник Новак Мартиновић, начелник месног Дома армије, у  коме је и Ђорђе радио као чувар, изјавио је да му је наводно, његов  запослени признао: „То сам урадио ја сам“.

Као ни српски новинари тада, тако ни шведски колега данас није поверовао  у монструозну причу. Навео је да је до тог дана Ђорђе Мартиновић живео  срећно, као домаћин куће са три сина и супругом Јагодинком. Али се, и  поред тога, према полицијском извештају, „упустио у неку врсту  хомосексуалне онаније, где је грлић флаше натакао на штап, штап  причврстио на земљу и сео на флашу. Флаша се поломила и поломљени делови  су као ножеви наставили да улазе у његово тело…“. Ипак, један  полицајац из Приштине позвао је београдског новинара Рајка Ђурића и  обавестио га да су Албанци напали Мартиновића. Ђурић је пожурио на  Косово и написао чланак. Ниједан часопис није хтео да га објави, јер је  полицијска управа одмах саопштила да се Мартиновић повредио сам, све док  се и писац Добрица Ћосић није јавио отвореним писмом тадашњем  председнику Републике, и затражио да истина изађе на видело.

„Ђорђе Мартиновић је постао симбол свег зла које Срби морају да трпе. До  тада је предмет био запажен и на Војномедицинској академији у Београду.  Тамо је Мартиновић поновио своју изјаву, да се сам повредио. Али, сада  је случај био већи и значајнији од 56-годишњег човека са повређеним  дебелим цревом“, закључује Кадхамар. Кад је пуштен из болнице, наводи  лист, Мартиновић је дао нову изјаву да је „радио на својој њиви, када је  изненада чуо да узвик на албанском рекао: „Држите га!“. Неко је ставио  Мартиновићу крпу на уста. После тога се ничег није сећао“. Његова  породица је потом продала имање у Гњилану извесном Србину из Швајцарске,  и преселила у село Читлук у јужној Србији. Данас у тој кући живи  албанска породица. Тако се завршава прича о Ђорђу Мартиновићу“.

Прича је, заправо, у то време тек почињала. Петер Кадхамар објаснио је  за „Вести“ зашто је баш „случају Мартиновић“ посветио пажњу:

-Мој чланак је један у низу из бивше источне Европе о појединцима који  су, игром случаја или после дугог и посвећеног рада, одиграли кључну  улогу у трансформацији своје земље и континента – наводи шведски  новинар. У Србији, међутим, више нема ниједног његовог колеге који би  размишљао на сличан начин.

Петер Кадхамар Док је за тиражни шведски лист „Афтонбладет“ страдање косовског сељака  Ђорђа Мартиновића и његове породице 1989. непосредно одвело цео Балкан у  ратове и патњу милиона људи, у Србији је догађај потпуно заборављен.  Међу усамљенима који се већ четврт века боре за правду и истину, налази  се и пензионисани сниматељ Милорад Бајић. Њему је Ђорђе Мартиновић први  пут, у камеру, испричао шта се догодило на њиви крај Гњилана, да су га  напали Албанци и, поред тога што је српска полиција држала званичне  верзије, да се Мартиновић сам натакао на колац.

Бајић каже да је 1989. подмитио полицијску управу у Приштини са 500  немачких марака, и тамо добио колац и крхотине флаше која је извађена из  Мартиновићевог дебелог црева. Доказни материјал је приказао у својим  документарним филмовима, „Оптужујемо“ и „Страх од истине“ који, осим на  понеком фестивалу, никада нису приказани јавности. Данас флашу и колац  чува у свом дому.

Милорад Бајић са доказима језивог злочина Српска полиција је присилила Мартиновића да лажно сведочи, прича Бајић.

– Према налогу Станета Доланца, тада члана Председништва СФРЈ, три  српска генерала и један адмирал прибегли су лажима само да би се одржали  наводни налази полиције, да се Ђорђе Мартиновић „сам повредио“. Били су  то др Владимир Војводић, тада управник Војномедицинске академије у  Београду, генерали Милан Даљевић и Никола Љубичић, као и адмирал Бранко  Мамула. Страховало се да би истина изазвала устанак Срба на Косову  против Албанаца. Била је и јавна тајна да је Доланц прижељкивао да  наследи Тита – наводи Бајић.

 Служба затворила Поповићеву изложбу

Пошто је вест о насиљу над српским сељаком са Косова експлодирала у  штампи, чувени српски сликар Мића Поповић је у Српској академији наука и  уметности приредио изложбу својих слика под називом „Распеће Ђорђа  Мартиновића“. Изложба је отворена у САНУ, али је већ после пола сата  затворена – каже Милорад Бајић, ТВ сниматељ, који је о овој трагедији  снимио неколико документарних филмова. – Дошли су агенти тадашње службе  безбедности и ставили катанац на врата, а аутора Мићу Поповића задржали  неколико сати на „информативном разговору“.

 Избрисан наставак реченице

Нашавши се међу сниматељима који су 1989. пратили тадашњег председника  Председништва СР Србије Слободана Милошевића на путу по Косову, Милорад  Бајић је био и сведок како је заиста гласила чувена Милошевићева  реченица окупљеним Србима „Нико не сме да вас бије“.

– Та реченица је имала и наставак „…нити да вас набија на колац“, али  је то избрисано из свих извештаја. Послао сам 11 писама Милошевићу  молећи га да се поново испита трагедија српског сељака у Гњилану, али је  он ћутао. Због тога га је породица Ђорђа Мартиновића проклела – наводи  Бајић.

Извор: фејсбук страница Православни манастири и цркве

ФОТО: фејсбук