Светац је и послије земаљске смрти још једном пострадао!
Пише: Ивана ЖИГОН
„Када су распели на ломачи мошти Савине – моћ његове Љубави прекалила се кроз још једну жртву. Светац је и после земаљске смрти још једном пострадао!
Небројене честице спаљених моштију, развејане великом олујом које је пратило недело Синан паше вековима изнова васкрсавају не само у икону светога Саве , већ се сабирају у лик читавог једног народа.
Те честице су се расијале снагом зла да би их снага добра и Љубави, заувек окупљала на огњишту свога рода, посред сваке школе, болнице, посред Човека, у његовој души.
Има ли већег подвига до костима своје душе бранити свој народ?
Животворност Светосавља је учење о томе да су преци и потомци један народ. Да не може једнима рај , а другима пакао бити. Да је Светитељ заувек орођен са својим народом, и у добру и у злу!
Наук заједништва, у коме развејане честице постају једно само кроз наше свенародно сусретање!
А наше душе благословене су честицама спаљених моштију, које нису припале само једном храму, или човеку, већ су хтеле припасти, бар најмањом искрицом свога праха сваком од нас. То је праведност Савина.
Од те благодети је учињен, саздан овај празник нашег сусретања, из тог огњеног освештања једнога народа сазидано и свако наше дете, отац и мајка.. И њихов храм! Можда и нисмо довољно свесни да живимо у времену у којој је наш народ на вековна искушења величанственим храмом на узвишици своје Голготе одговорио на метафизичко питање свога опстанка. На месту распећа светих моштију светога Саве снагом које је огањ суровог непријатеља само разбуктао, управо у наше доба заблистао је храм сачињен од небројених златних каменчића попут честица његових моштију сабраних у један целовит мозаик.
Данас је дан заједништва српскога рода! Јер мошти Савине узнеле су се на небо нашег православља да би припале сваком од нас подједнако, да би их само сви заједно могли сабрати у икону Светог Саве, у лик нашег заједништва!“
ФОТО: фејсбук
