Темељи Новог свијета

Пише: Владимир КРШЉАНИН

Обавезни смо да славимо своје хероје, одбранимо свој народ и територије, уђемо у савез са Русијом и тако заузмемо заслужено мјесто у Новом свијету, које нам гарантује правду и опстанак, развој и напредак.

Хришћанима је било страно свако насиље, али су их свим средствима прогонили, па је њихово пожртвовање постало особина коју до данас имају непобједиви – Руси и Срби, али и свети.

Константин Велики је зато спојио Ромејско царство и Цркву Христову. Морао је да направи практичне компромисе, али у темеље учења није дирао. Живот раних хришћана више није био обавеза, него идеал, који се чува у манастирима. А Васељенски Сабори су заокружили Символ Вјере и Нови Завјет. Ромејско царство је било најдуговечнији темељни државни пројекат хришћанске цивилизације.

Они незадовољни добром – љубављу и друштвеном правдом, на самом почетку су објавили своје јеретичке позиције. Већ је Јулијан Отпадник дефинисао „завади па владај“ као врхунски принцип злочиначког Запада и тако је остало до данас.

Западни јеретици су, газећи људску заједницу, људске животе и људско достојанство, третирајући човјека као средство, а не као дијете Божије и највиши циљ, покренули историјску кланицу – крсташке, вјерске, колонијалне, свјетске, локалне, грађанске и идеолошке ратове, са циљем да групице злочинаца заувијек владају свијетом.

Успјели су да сруше Ромејско царство, али се из његовог пепела уздигло, најприје српско, а онда и руско царство, највећа многонационална држава свих времена, Трећи Рим. Четвртог бити неће.

Угњетени, они под влашћу западних злочинаца, морали су да се ослобађају насилном побуном, али је владајућа врхушка увијек успјевала да помоћу „завади па владај“, релативизује и узурпира резултате побуне. Ипак, достигнућа побуне су се ширила свијетом, понекад изобличена од стране врхушке.

Најприје нам је Француска револуција донијела принципе и слогане „Слобода – Једнакост – Братство“, као водеће, иако никада до краја остварене, за све политичке теорије посљедњих пар вијекова.

Затим се појавила комунистичка идеологија, као покушај да се праведна организација друштва научно заснује. Иако настала на Западу, комунистичка идеологија је своје највеће револуције остварила у православној Русији и конфучијанској Кини, земљама у којима је народ својом вјером, културом и традицијом пружао највећи отпор злочиначком утицају који их је запљускивао са запада. Важно је примјетити да су све велике револуције, које су предводили комунисти, избиле у вријеме великих ратова које је покретала западна олигархија.

У основи, сви позитивни идеали и вриједности којима су се руководиле побуне и револуције, долазили су из Христовог учења, а пожртвовање које су револуционари испољили, донијело им је побједу.

И тако је ХХ вијек постао вијек свјетских ратова и социјалистичких револуција. Сви највећи пјесници – пророци тог вијека били су комунисти: Мајаковски, Јесењин, Лорка, Алберти, Елијар, Арагон, Неруда, Хикмет…

Данас су предводнице Новог свијета двије највеће социјалистичке земље: православна Русија и конфучијанска Кина. Свјетска већина није под њиховом доминацијом, него је са њима у загрљају.

Када су нам рушили социјализам, многи код нас су погрешно помислили да је то зато што је он мање економски ефикасан од западног капитализма. Каква заблуда! Проблем је био у „завади па владај“, односно са запада увезеној конфликтности. Данас видимо, а најубједљивији доказ су нам Русија и Кина, да је конкурентна привреда у држави која служи народу, далеко ефикаснија од такве привреде у држави која служи олигархији.

Сем тога, Русија и Кина, то се ове године показало снажније него икад, инсистирају на глобалним тековинама побједе над фашизмом и међународном праву утемељеном у Повељи УН. Оне такође инсистирају на неконфликтности, а њихова огромна војна моћ и пожртвовање гарантују да ће свијетом ускоро завладати трајни мир.

Запад је у агонији и треба му помоћи да преживи. И састанак на Аљасци и самит у Тјенђину су показали да су Русија и Кина на то спремне, јер раде у интересу човјечанства, знајући да ће свака нација највише постићи управо у хармоничним, демократским односима са осталим нацијама.

А за нас, двије поуке. Прво, нипошто не смијемо насједати на нове лијево-десне подметачине. Можете ли да замислите „воук“ и „ЛГБТ+“ оријентисаног комунисту? Или православног „десничара“ који је расиста? Појмови „лијево“ и „десно“ никада нису били теоријски, већ само вјештачки подстрекачи унутрашњих конфликата, неопходни само за „завади па владај“.

И друго, најважније. Србија је, са Русијом, вјековна историјска луча, али и мета и херој и Великог рата, и Антифашистичког рата, и овог садашњег Свјетског хибридног рата. Обавезни смо да славимо своје хероје, одбранимо свој народ и територије, уђемо у савез са Русијом и тако заузмемо заслужено мјесто у Новом свијету, које нам гарантује правду и опстанак, развој и напредак.

ФОТО: фејсбук