Термином „опсада Сарајева“ мислимани су добили медијски рат, али су српски одбрамбени ровови сачували Републику Српску!

Пише: др Драган ЂОКАНОВИЋ

У Сарајеву, од 5. априла 1992. године, у стану полицајца Пера Петровића почели су туговати чланови његове породице. Наиме, њихов Перо, супруг и отац, убијен је претходне вечери у Станици милиције Ново Сарајево. У њега је, као Србина, да нагласим: У СТАНИЦИ МИЛИЦИЈЕ, пуцао маскирани нападач. Са раздаљине од пола метра погодио га је директно у срце.

У Сарајеву, 5. април обиљежавају као дан почетка „опсаде града“.

Неколико дана прије тог 5. априла 1992. године, тадашњи муслимански политички лидер и главни муслимански преговарач Алија Изетбеговић одбацио је мировни план (Кутиљеров план), а његове изјаве: „Грађанска република или грађански рат!“ и „Жртвоваћу мир за сувереност Босне и Херцеговине!“, које је дао током 1990. и 1991. године, потврда су да су маскирани нападачи на Станицу милиције Ново Сарајево били дио ратног плана муслиманских политичких првака на челу са Алијом Изетбеговићем.

И термин „опсада Сарајева“ такође је дио ратног плана, припремљеног за вођење медијског рата против Срба. Све се то дешавало у сарадњи са западним медијским кућама које су на „опсади“ Сарајева годинама зарађивале силне паре.

Оно што су Муслимани звали ровови за „опсаду“ Сарајева, за Србе су били одбрамбени ровови које су морали чувати по цијену живота. Примјера ради, само један (дјелимично успјешан) продор муслиманских снага из Сарајева на Требевић, изведен 30. маја 1993. године, однио је 29 муслиманских бораца, а рањених су имали преко 60. Српски губици такође нису били занемариви. Да није било тих одбрамбених ровова, на десетине и десетине хиљада муслиманских бораца из Сарајева кидисало би на Пале, Соколац, Хан Пијесак и покушавало војнички продор до ријеке Дрине. Срби су то знали, и зато су морали копати ровове и чувати своје положаје на Требевићу.

Оно што су муслимански политичари на челу са Изетбеговићем планирали тих година, само им је дијелом успјело. Међународно признање БиХ су остварили, али је садашња БиХ све друго само не она њихова замишљена „грађанска република БиХ“, и све друго само не она њихова жељена „суверена република БиХ“. Да ли им је то, све у шта су ушли, вриједило – могу знати само данашњи Бошњаци.

Ми, Срби, нисмо имали куд. Република Српска је било једино спасоносно рјешење.

ФОТО: фејсбук