У мржњи рођена, у мржњи живи, а у мржњи ће и скончати
Пише: српскопитање
Хрватска је опет у свом омиљеном елементу. Мржњи. Мржња јој је главни покретач. Ништа тако пластично неће дефинирати Хрватску као тај најнижи осјећај. Мрзила се она држава, мрзили су се сви који нису били правих крвних зрнаца, мрзјели су се другачијемислећи. Мржња им је била покретач за рат, на мржњи су се обогатили, створили своја царства, недодирљивост. Није се нити држава могла развити него као продукт мржње. Мрзи тако данас Хрватска жене, мрзи дјецу, мрзи старце, болесне, раднике и оне који живе од својег рада. Хрватска је данас охола маћеха свима, осим оних 260 обитељи које увијек могу рећи да имају Хрватску.
Хрватска се сваке године потруди да се центрифуга мржње, баш у оно доба након љета и неког мира, поновно дигне на 1.200 окретаја, поновно се крв доведе до точке гдје прокључа, све здушно понављају кухари мржње. Не смије се заборавити крв, клање и свирепост. Не смијемо никада нити помислити да ћемо се одмакнути од мржње, јер мржња је темељ ове државе. Што је ХДЗ без приче о рату, Вуковару, Шкабрњи, бранитељима, првом предсједнику, Книну, Босни, жртви, заједништву…замислите да се одмакнемо од мржње.
Што би сви ти виновници зла, проституције, пљачке, ратних злочина, ратног профитерства, кривотворења, лажи, обмане, пропаганде и силовања понудили данашњим клинцима? Што би им могли понудити осим пушкица хрватске производње, СМБ тенкова, мимохода и мимолета.
Што би им могли понудити осим униформи, насиља, криминала и обмане?
Не би им могли понудити баш ништа.
Зато ова перверзна окупљања по Имоцком, Загребу, Сињу не треба гледати издвојено из центрифуге мржње коју нам упорно сервирају ХДЗ и његове подрепне мухе.
Ове године смо само имали прилике центрифуги мржње назочити нешто богатије и свечаније.
Ходограм зла ће кренути средином листопада прије „Свих светих“. У то доба почну с пумпањем свједочанстава, свијећа под споменике бранитељима – знанима и незнанима. Ту почињу приче о агресији, југокомунистима, србочетницима, да би завршило на бијелим крижевима прекривеним кинеским круницама. Онда иду приче о томе тко има, а тко не, право судјеловати у „колони сјећања“, па се онда у први план гурају професионални логораши, бранитељи, ратници, чувари тековина домовинског рата, па онда њихове жене, баке и прабаке. У тој надреалној причи онда иде снимка клинца у маскирној униформи који иде стопама својег оца који је био бранитељ, па онда која Каптолска проповијед која спаја домовински рат, абортус, Блеибург, усташе, Степинца ,Туђмана, исељену Хрватску, демографску обнову и исељавање. Мржња затим стално кола око датума терористичких акција, 10. травња, па онда 12.000.000 убијених недужних Хрвата Блеибурга, па иде Бљесак, Олуја, па након годишњих опет Вуковар и котач мржње на којем се по калдрми труцка Хрвацка иде даље према провалији.
Накарадна слика земље у 21. стољећу узрокује бол у желудцу двадесетогодишњака који би живјели, тридесетогодишњака који не могу зарадити довољно за живот, четрдесетогодишњака који стењу под оврхама и репресивним порезним апаратом. Морамо рећи да нам се окреће желудац од рата, круница, крижина, маскирних униформи и застава на којима стоји усташки поздрав. И не окреће се само нама. Нормалним људима је већ давно пун нос тих срања. Људи имају само један живот, жељели би га проживјети у миру, благостању, срећи и весељу. Управо тог а недостаје у овој земљи, а бојимо се да тога никада ту неће бити. Сваким даном од те перверзне представе мржње и лажи бјежи све више људи. Становништво Хрватске је данас бројем једнака Хрватској из 1945, и с државом која изгледа као да је Хитлер добио Други свјетски рат а поглавник Павелић са Степинцем остварио сан.
Извор: фејсбук страница Усташе су највећа срамота
ФОТО: фејсбук
