Убијање цивила, младих ненаоружаних војника, мучење лекара и медицинских сестара…

Јуна месеца 2012. године, Окружно jавно тужилаштво из Мурске Соботе подигло jе оптужнице за наводне ратне злочине против пензионисаних старешина ЈНА – генерала Владе Трифуновића и пуковника Берислава Попова

Пише: Радисав Т. РИСТИЋ

(Одломак из необjављене књиге „Медиjски порази ЈНА – Истина о Кадиjевићу)

Подизањем оптужнице Словениjа је подгрејала ружна сећања на сопствене злочине почињене над деветнаестогодишњим и двадесетогодишњим воjницима бивше Југословенске народне армиjе. Политичко руководство Словениjе, односно Тужилаштво Мурске Соботе, поткрепљуjући лажне изjаве коjе су у то време давали Милан Кучан, Јелко Кацин и други разбиjачи СФРЈ, заборављаjу, изгледа, мучка убиства, масовна малтретирања и остале облике нељудског деловања према свему и сваком ко jе носио сивомаслинасто обележjе ЈНА – у то време jедине регуларне формациjе оружаних снага Југославиjе. Српска jавност jе, нажалост, о тим злочинима само делимично обавештена, при чему су многа гнусна злодела до данањих дана остала непозната не само српскоj, већ и целокупноj европскоj и светскоj jавности.

Многи од тих догађаjа недвосмислено, кроз конкретне људе и примере, указуjу на словеначке бестиjалности коjе, без обзира што су прекривене велом таjности, представљаjу непорецива сведочанства о невероватним злочинствима почињеним у последњоj децениjи двадесетог века. Веродостоjна сведочанства су исказана кроз броjне извештаjе воjних обавештаjних и медицинских органа и изjава очевидаца и учесника борбених деjстава вођених на тлу дежеле.

Пре него пређемо на опис словеначких злочина, осврнимо се наjпре на „злочине“ коjе су, према оптужници Окружног тужилаштва Мурске Соботе, починили над цивилним становништвом генерал Трифуновић и пуковник Попов. „Злочин“ о ком jе реч, почињен jе jер jе генерал Трифуновић, командант корпуса у Вараждину, од Команде Загребачке воjне области добио задатак да део jединице упути ради обезбеђења граничних прелаза на jугословенско-аустриjскоj граници. Била jе то, у ствари, одлука и наређење Савезног извршног већа Југословенскоj народноj армиjи и МУП-у да непосредно обезбеде спровођење у живот „Савезних прописа о прелажењу државне гранце на териториjи Републике Словење“. Одлука Савезног извршног веча jе уследила као одговор на незаконите одлука коjе jе jеднострано донела Скупштина Словениjе, а коjе су угрожавале „териториjалну целокупност Југославиjе, њене државне границе и њен суверенитет у међународним односима“. Поступаjући по наведеноj одлуци, односно наређењу, генерал Трифуновић jе издао задатак пуковнику Попову, команданту вараждинске касарне „Калнички партизани“, да са jединицом обезбеди граничне прелазе коjи изводе преко Орможа, Љутомера и Горње Радгоне.

Сви злочини словеначке ТО

На путу према граничним прелазима, jединицу из вараждинског гарнизона у заседи jе сачекала териториjална jединица Словениjе коjа jе мучки, без икаквог повода, ничим изазвана, отворила ватру на људе коjе jе предводио пуковник Берислав Попов. Епилог: убиjено пет, рањено 17 и заробљено 30 воjника, а уништено двадесетак неборбених и део борбених возила. За таj гнусни злочин над воjницима, као и злочин на караули Холмец, о чему ће касниjе бити више речи, Хелсиншки одбор Словениjе jе покренуо питање одговорности починиоца и налогодаваца за почињени злочин, али руководство Словениjе не само да ниjе реаговало на то, већ jе све предузело како почињени злочин не би допрео до jавности. Нажалост, ни медиjима у Србиjи ниjе пружена могућност да обелодане наведени злочин Словенаца, jер га jе скривало и воjно и државно руководство земље.

Све податке, наведене у наставку овог прилога, забележио jе, на основу броjних званичних извештаjа, аутор ових редова – у то време начелник Службе за информисање о оружаним снагама СФРЈ. Поред тих података, опширниjе поjединсти о тим дешавањима забележене су у jош увек необjављеноj књизи „Медиjски порази ЈНА – Истина о Кадиjевићу“. Примери коjи следе односе се искључиво на збивања у Словениjи, мада jе много злочина над Србима почињено и током касниjих борбених деjстава на тлу Хрватске и Босне и Херцеговине, коjи су такође детаљно образложени у наставку те књиге.

Злочини словеначких паравоjних формациjа, почињени мучким убиствима тек завоjничених младића, били су врло добро познати људима у воjном врху. Знало се за броjна хапшења старешина ЈНА и нечовечан однос према рањеницима, али се ништа, осим вербалних осуда, ниjе предузимало да се такво стање спречи – ако никако друкчиjе онда легалном воjном силом над нелегалним злочиначким воjним саставима. Многи од тих монструозних примера нису, нажалост, нигде забележени. Сви ти злочини, међутим, нису непознати хашким истражитељима, претходном и актуелном словеначком руководству, баш као и српском, али у вечном сећању остаjу само породицама жртава тих злочина. Не заборављаjу их, наравно, и многи коjи и данас, као инвалиди са траjним здравственим последицама, живе са траговима нечовештва бруталних словеначких убица.

Словеначки злочини тим више добиjаjу на тежини што су почињени грубим кршењем одлука савезне државе од 25. jуна 1991. године. Савезно вече Скупштине СФРЈ и Савезно извршно веће, тог су дана jасно и недвосмислено наложили ЈНА да, поред осталог, спречи прекраjање земље и промену њених граница, супротстављаjући се тиме jедностраноj и незаконитоj одлуци Скупштине Словениjе, од 8. маjа исте године, о отцепљењу Словениjе од СФРЈ. Наведена словеначка одлука, међутим, ниjе имала снагу закона jер jе, супротно федералном уставу и позитивним законским прописима, угрожавала териториjалну целовитост СФРЈ, њене државне границе и њен суверенитет у међународним односима.

Јадовно