Васкрс у огњу – како су Турци живе спалили дјецу Куча да угасе православље
Пише: Српскопитање
На Васкрс 1688. године, док је српски народ славио Победу живота над смрћу, османска војска скадарског Сулејман-паше славила је смрт. Није ударила на војску, није напала утврђења, није тражила бој са ратницима Куча које није могла да покори. Ударила је на најсветије на децу!
У храму Светог Георгија у Момишићима затворени су ученици манастирске школе и њихови учитељи, православни свештеници. То нису била случајна деца, већ потомци најтврђег српског камена -дечаци из Куча, из Зете, из брђанских крајева који су вековима живели са пушком у руци и крстом на грудима. Међу њима су била и деца свештеничког братства Поповића из Дољана, рода који је вековима рађао попове, учитеље и чуваре вере.
Тражено је да се одрекну Христа и приме ислам. Да спасу животе, а изгубе душу. Ниједан није пристао.
Врата храма су затворена. Пламен је пуштен. Црква је постала пећ у којој је живо спаљено око четрдесет ученика и два свештеника-учитеља. Нико није преживео. Васкрс је тог дана постао Голгота, а храм , огњени жртвеник православља.
Османлије су добро знале шта раде. Када нису могли да сломе Куче у боју, покушали су да их затру у корену. Да убију будућност, да угасе семе из кога ничу свештеници, ратници и главари. То није био само злочин -то је био покушај духовног истребљења једног народа.
После тог дана манастир је опустео, школа нестала, а место остало као рана која не зараста. Али вера није нестала. Народ је сакупио кости малих мученика и положио их под свети престо храма, као темељ на коме ће православље опстати кроз векове. Из тог пепела није никло заборављање, већ памћење.
Момишићи су зато више од стратишта – они су сведочанство шта значи бити православан Србин. То није само крштење ни традиција, него спремност да се вера не прода ни за живот. Деца Куча, потомци Поповића из Дољана и других старих братстава, показала су да се православље не брани само сабљом, већ и истрајношћу пред огњем, без оружја, без наде у спас, само са Христом у срцу.
Данас, после више од три века, питање стоји пред нама као суд и као опомена. Ако су деца могла да не издају веру пред пламеном, ко смо ми да је се одричемо због страха, удобности, користи или туђег признања? Народ који заборави своје мученике губи душу пре него што изгуби земљу. Народ који их памти остаје непобедив, чак и кад је окружен.
Храм у Момишићима је спаљен, али православље није, нити може бити спаљено.Деца су убијена, али народ није уништен. Вера која се печати мучеништвом постаје темељ на коме стоји историја. Свети момишићки мученици молите Бога за нас да не издамо веру коју сте ви запечатили својим животима, да не заборавимо ко смо и да останемо достојни крста који носимо.
Извор: фејсбук страница Пресвета Богородице спаси нас
ФОТО: фејсбук
