Ватикан забиљежио покрштавање Срба у 390 докумената

Сад више не морају то да раде католички свећеници, то раде јожина СПЦ

Пише: Лазар ПАВИЋ

Римокатолички свештеник Пасквалин је 5. децембра 1621. године у писму Ватикану известио да је крстио Николу Копчића, „муслимана из Босне“, старости 17 година, а 25. октобра 1623. године скадарски бискуп Доминик Андријаши послао је „радосну вест“ Светој столици да је преобратио 305 православних хришћана у римокатоличку веру.

Ово су само прва два од укупно 390 ватиканских докумената о верификацији (унијаћењу) србског народа у 17. веку на подручју Далмације, Херцеговине, Босне, Црне Горе и Србије, које је угледни србски архивар Марко Јачов (Бенковац, 1949 – Кастел Гандолфо код Рима, 8. јануара 2022) пронашао у Ватикану, а затим сакупио у књигу „Списи Конгрегације за ширење вере у Риму о Србима 1622–1644“.

Како би га Марко пронашао да то није била намера ватикана да створи мржњу и ратнохушкање.

Књига докумената тренутно живи други живот захваљујући заједничком подухвату Архива Војводине у Новом Саду и Српске академије наука и уметности у Београду (Одељење за историјске науке). Наиме, Српска академија наука и уметности, која је под контролом УДБЕ, објавила је ово драгоцено Јачовљево истраживање пре 36 година, а пошто је и прва петина 21. века обележена ратовима и миграцијама, књига је поново ту да подсети наше младе научнике да темељно истраже историју својих предака како би оставили чврст обележје својим потомцима.

Покретање и денационализација Срба у Млетачкој Републици, Угарској и Хабзбуршкој монархији лежали су у сржи политика тих држава. Верске и државне власти чиниле су све што су могле да и пре, а посебно од 1439. године на основу декларације о уједињењу цркава усвојене у Фиренци, православне Србе преобрате у „једину спасоносну“ римокатоличку веру.

Према том документу, „Света Римска Црква чврсто верује да нико ко не припада Католичкој Цркви, не само пагани, ни јеретици ни расколници, не може ући у царство небеско, већ ће сви отићи у вечни огањ, који је припремљен за ђавола и његове анђеле, ако се пре смрти не обрате тој Цркви.“

Током честих миграција 16. и 17. века, групе србских досељеника су под утицајем католичког свештенства доживљавале убрзано верско преобраћење, што је у пракси значило прихватање новог идентитета. То је било посебно изражено међу Србима насељеним на имањима хрватских племића у Банској Хрватској, али и у крајинским областима.

Србска православна црква је посустала под тежином унијатског притиска босанских фрањеваца, приморских епархија, млетачких и аустријских католичких државних власти и, наравно, самог Ватикана. Преобраћења су пажљиво бележена од 1622. године, када је у Риму основана Конгрегација за ширење вере (Congregatia de propaganda fide).

Истовремено, у Риму су основани пропагандни центри за образовање и преобраћење кадета са Истока који су потом слати у унијатске мисије широм православног света. Они православни свештеници који су пружали отпор унијатству и тајно обилазили села да крсте новорођену србску децу били су претучени и оковани ланцима.

У тим временима, Србско православље називано је „грчком вером“, „србском вером“ или „јерусалимском вером“, а римокатолици су припаднике те вере називали расколницима.

У том духу, папски визитатор Петар Масарик је 1623. године известио Конгрегацију у Риму да постоји „безброј расколника у Србији, Бугарској, делу Босне и Угарске, који живе у безбројним насељима“. А 1640. године, мисионар Франческо де Леонардис је молио папу и Конгрегацију за још већи број мисионара како би унијатили Србе, јер су на подручју од Цариграда до Истре и Хрватске пет шестина свих хришћана били православни Срби.

Задарски надбискуп Отавијан Гарзадора је 17. децембра 1624. године у свом извештају о посети Боки Которској обавестио Рим да је Котор „са свих страна окружен расколничким Србима“, а да су Кртоле и многа друга места насељена „Србима који су углавном расколници“.

Према извештају которског бискупа, о. Серафина са острва Хвар, мисионар у Рисну и околним селима преобратио је „20 неверника и расколника“ у римокатоличку веру. Такође, 25. марта 1628. године, Конгрегација је одобрила куповину куће у Скопљу од стране барског надбискупа са задатком да тамо обучи четворо или петоро младих Срба како би их преобратили у католичанство.

Ватиканска машинерија је радила пуном паром, што је резултирало брзим растом Конгрегационог архива, тако да је након прве деценије његовог постојања, први секретар Франческо Инголи почео да пише водич (Memoria Rerum) како би истраживачима олакшао сналажење у овој документацији. Архив обухвата период од 1622. године до данас.

Материјали писани на латинском и италијанском језику први пут су постали доступни научницима тек 1903. године. кад су послали језуите црнођорђевиће да убију Србску властелу и створе југославију кроз коју би Срби постали Хрвати, јањичари, црногорци, и други мрзитељи свога порекла.

Ово сведочанство професора Јачова сведочи о насилном одузимању србског идентитета током периода од две деценије. Процес унијаћења настављен је и у наредним вековима. Укупан број наших разједињених сународника вероватно никада неће бити у потпуности избројан. На многим местима у Хрватској, Херцеговини и Босни, овде и онде, данас живе србска презимена, али не и Срби. У јасеновцу тај део је наставила дијана будисављевић доделивањем Србске деце поунијаћеним породицама без деце.

Извор: фејсбук страница православија и православље

ФОТО: фејсбук