Вијековима далеко од цивилизације
Пише: Дамир ОМЕРБЕГОВИЋ
Стољећима је Босна под Турском чизмом била одсјечена од сваког интелектуалног, економског и технолошког развоја који је обликовао данашњу Еуропу. Док је некоћ ренесанса цвјетала у Италији, док је индустријска револуција постављала темеље модерних економија у Британији и Њемачкој, Босна је сав тај период провела као османлијска војна крајина и стагнирала је под османлијском феудалном теокрацијом. Није било штампарије, није било филозофије, камоли великих изума. Док је Еуропа градила факултете, Босна је претежно градила џамије и текије. Док је Еуропа стварала мислиоце попут Десцартеса, Неwтона и Канта, Босна је имала имаме и дервише који су проповиједали покорност и фатализам. Резултати свега овога су јасни и дан данас. Наш народ је још увијек заостао, функционално неписмен, сиромашан и у потпуности неспреман за модерни свијет. Апсолутно сви статистички подаци управо ово, колико год грубо звучало, врло јасно говоре.
Али, зашто ли је то тако? Ово није била некаква случајност, српска подвала, нити необјашњива хисторијска аномалија. Османско царство просто није улагало у образовање својих поданика. Требали су му послушни порезни обвезници, а не некакви мислиоци. Босна је имала једну од највиших стопа неписмености у Еуропи. У моментима и самонаметнуту, да се разумијемо. Чак и крајем 19. стољећа, када је Аустро-Угарска преузела власт, велика већина бошњачког становништва није знала ни прочитати властито име. Па чак и доласком комуниста, жене попут моје рахметли нене још увијек нису знале се ни потписати на папир. Бошњаци су стољећима били сведени на провинцијски, заостали народ, ослоњен на застарјеле пољопривредне методе и милостињу из Стамбола. Они ријетки који су икада стекли положаје утјецаја то су учинили само потпуном покорношћу османској хијерархији, често као војници или бирократи који су проводили страну власт над властитим народом.
И највећа трагедија од свега овога је то што Босна није одувијек била таква. Прије доласка Османлија, Босна је итекако имала властите традиције, религијски су били у складу са остатком Еуропе, посједовала је властити културни и политички идентитет. Босанска црква, била она нама мегастручљацима кршћанске теологије данас католичка, православна или властита неовисна грана, била је дио ширег еуропског религијског и интелектуалног круга. Тадашњи становници Босне и њихови земљопосједници су се борили против стране власти, гледали су ка Западу и кроз вјекове покушавали тако постепено обликовати властиту еуропску судбину. Али окупација је ту судбину, њихов идентитет и културу одсјекла и ефективно избрисала. Одсјекла је тада Бошњаке од њихове еуропске прошлости, од славенских коријена, од културног континуитета, а који су задржали многи други народи који су и сами такођер били дио неке друге, стране, империје – Пољаци, Чеси, Хрвати и многи други.
Десетљећа од оживљавања идеје бошњаштва (стољеће и кусур након буђења националне свијести у остатку Еуропе) су прошла, а унаточ томе, у бошњачкој интелектуалној заједници до дана данашњег није се отворено и искрено расправљало о овим чињеницама и како се с њима носити у будућности. Умјесто да их поступно прихвате, пригрле и почну се озбиљније интегрирати у остатак Еуропе с којом сада дијеле границу, те да, с доласком нових генерација које више нису дужне поклонити се било којем султану, озбиљније раде на оживљавању кохерентног еуропског бошњачког идентитета, бошњачки колектив наизглед све више настоји потврдити своју повезаност с рахметли идеологијама и блискоисточним колективом. Не показују апсолутно никакву вољу и жељу да се удаље од толико очигледно национално регресивних културних образаца које су њихови предаци, некадашњи опортунисти у рахметли ејалету, усвојили за шаку привилегија. Забога, па и Албанци су ово почели разумијевати.
И шта је од тога свега данас заузврат добивено – шта смо то ми Бошњаци данас? У потпуности збуњен колектив са Франкенстеин националним идентитетом пуним очитих парадокса и који се још увијек бори да се дефинира. Поносни смо хаман на некакву романтизирану хисторију којом сваки халал проповједник у џематима манипулира, само како би се помирило непомирљиво. Док сигнализирамо своју снагу и независност, парадоксално, поносни смо истовремено и на хисторију слуганства страним силама и окове које су нам донијели. Босна опстаје, да, али као једна од најсиромашнијих регија у Еуропи, с политичком нестабилношћу, економском стагнацијом и менталитетом који још увијек покушава сустићи остатак континента.
Турска окупација Босне и све оно што је она нама донијела је била та кључна хисторијска несрећа за нас Бошњаке, а коју разни Бошњаци-виктимолози неумољиво приписују многим другим хисторијским несрећама које су снашле наш народ како би појаснили зашто смо оволико напаћени. Ми Бошњаци све ово можемо настављати порицати колико год желимо, наравно. Можемо ту очиту чињеницу одбацивати као нешто супер увредљиво (неке би интелектуалне џематлије у свом силном заносу обране осјећаја припадности уммету у Бошњака рекле – геноцидни говор), али стварност коју данас доживљавамо и силне хисторијске чињенице које ето никако не успијевамо ван постојања изромантизирати, колико год се трудили, просто се не повијају пред флоскулама које се кухају само како би одржавали своју, аутохтону, митоманију.
ФОТО: фејсбук
