„Заборављени злочин у Бравницама“

Пише: српскопитање

Замисли да ти је једини „злочин“ то што си погрешног имена, вјере или нације! Био је 13. септембар 1995. године. Стотине цивила – старци, жене, дјеца – напуштају Србобран у колони, бјежећи пред ратом. Без оружја. Без заштите. Само са оним што су стигли понијети и с надом да ће негдје бити сигурни.

Кретали су се ка Јајцу и даље ка Бањалуци. И таман кад су помислили да су близу – пакао их је сачекао. Са положаја у шуми отварају ватру на избјегличку колону припадници Хрватске војске. Почиње пуцњава. Рафали, гранате, паника. Људи падају. Старци, мајке с дјецом, рањеници… Ниједна униформа. Ниједно оружје. Само људи који су бјежали.

Један аутобус, пун цивила, погођен је насред пута. Велики број путника убијено је одмах. Остали су рањени, немоћни да изађу. А онда – зоља. Пламен. Крици који се и данас чују у сновима оних који су преживјели.

Сјећања живе у очима Марјане, Надежде, Саве… и још неколико њих који су преживјели, али никада нису престали бити заробљеници тог дана. Према свједочењима преживјелих, убијено је више од 80 лица, међу њима 8 дјеце млађе од 12 година, као и жена и стараца. Један број тијела никада није пронађен.

Зато, ако ово читаш – немој да останеш нијем.

Не зато да би мрзио, него да би запамтио.

Не да би тражио освету, него да би захтијевао истину.

За свако дијете које није имало шансу да одрасте.

За сваку мајку која је умрла држећи дијете у крилу.

За сваку старицу која је мислила да ће барем крај рата дочекати.

Зашто?

Зато што не можеш да гледаш аутобус пун цивила како гори – и да ћутиш.

Зато што осмогодишње дијете погођено из пушке није никоме ништа скривило.

Зато што баке без ногу, мајке које грле мртву дјецу, сестре које никада неће пронаћи сестру – нису бројке. Нису фусноте у историји.

Зато што је неко пуцао у избјегличку колону. У људе који су бјежали, а не нападали.

Зато што су живи горјели у аутобусу.

Зато што правда без сјећања не постоји. А истина без нас неће преживјети.

Такође, вриједи споменути да је о овом злочину снимљен и документарни филм под називом „Заборављени злочин у Бравницама“, који обавезно треба погледати. Филм доноси свједочења преживјелих и истражује детаље овог трагичног догађаја како би истина остала жива.

Ако једна особа више сазна на овај начин о овим страшним догађајима, ако макар једна породица добије прилику да се сјети, ако макар једна млада особа научи истину и никада не заборави – онда смо на неки начин успјели. Успјели смо да истина не буде изгубљена, да памћење остане живо и да се трагедије попут ове никада више не понављају.

У наредном периоду покушаћу да у данима када су се дешавали ови ужаси посветим објаве и подсјетнике – да се сјећање не изгуби, да заборав не прегази истину, и да се из наше историје научи нешто важно. Вас молим да дијелите ове приче јер тако доприносите да се истина памти и да се овакве трагедије никада не понове.

Масакр у Бравницама се десио 13. септембра 1995. када су припадници Хрватског вијећа одбране и Хрватске војске код мјеста Бравнице у општини Јајце стрељали и масакрирали 81 српског цивила из Доњег Вакуфа.

Припадници 4. гардијске бригаде Војске Републике Хрватске који су исти дан ушли у Јајце, пресрели су колону са српским избјеглицама из Доњег Вакуфа, прво је испаљена граната на аутобус који је био на челу колоне, а који је запаљен, а потом су из ватреног оружја пуцали и на остале цивиле. У нападу је убијена 81 особа, од чега су њих осмеро били дјеца. Рањени и заробљени цивили су пребачени на територију Хрватске, одакле су касније размијењени. Најмлађа жртва имала је три, а најстарија 91 годину.

На локалитету Царево Поље код Јајца су током 1998. ексхумирани посмртни остаци 57 српских цивила, док се 24 особе и даље воде као нестале.

Хрватска јавност је за овај злочин оптужила некадашњег хрватског министра одбране Дамира Крстичевића, те генерале Тихомира Блашкића, Станка Сопта и Марија Петровића. У тужилаштву БиХ се већ више од 10 година води поступак у овом предмету.

Александар САВИЋ

ФОТО: фејсбук