Зашто Добровољачка није злочин?

Подјелите чланак

Пише: Драган ПЈЕВИЋ

Прексиноћ су након промоције у Источном Сарајеву приказане слике 21 погинулог припадника 4.бВП 4.Корпуса/2.ВО ЈНА, односно по оснивању Војске Републике Српске Војне полиције Сарајевско-романијсог корпуса.

Прва слика на екрану била је од Саше Урошевића из Шапца, чије сам убиство описао на блогу у причи ,,Зема“ (https://bunarblog.com/zema/) и наравно у књизи. За то убиство усред бела дана 20.4.1992. у кафићу на Бистрику никада никакав поступак није покретан, иако постоје очевици догађаја (зна се по имену и презимену ко је са врата пуцао на војнике док су играли билијар).

Убиство Саше Урошевића и Предрага Нинкова је било обухваћено тужбом у ,,Случају Добровољачка“, али су у поновљеном судском поступку 2018. (оно прво је 2012. међународни тужилац Џад Романо, кажу за лепе паре, обуставио ,,због недостатка доказа“) убиства припадника ЈНА од 20.4., 2.5. и сва остала до изласка касарне ,,Маршал Тито“ 5.6.1992. избачена из поступка и суди се само за убиства почињена 3.5.1992. у Добровољачкој улици.

Самим тим убиства 22 припадника ЈНА ван Добровољачке се по муслиманима НЕ РАЧУНАЈУ У РАТНИ ЗЛОЧИН!

Данас сам отишао код Живојина Урошевића, Сашиног оца, на чијој кући 34 године стоји Сашина умрлица (помен). Уручио сам му књигу ,,Увијек први“, пошто ме је Дуке (Драган Пјевић, аутор) тиме задужио. Замолио сам га, као и претходних година, да по први пут са другим сином ове године дође на комеморацију (због здравственог стања мора са пратиоцем) у Сарајево и бар исприча неком своју муку. У разговору ми је рекао да је пре 5-6 година био у Градској управи Града Шапца код неког Дејана Живановића, којег су неколико њих очева погинулих војника питали бар за спомен-плочу, ако не може споменик. Његов одговор је био:

-Јесте, треба да навучем сељаке да пале свеће…

Замислите да неком падне на памет да запали свећу испод спомен-плоче убијеним војницима, па стварно је то јадна сељанштина, зар не? За сада не постоји ни споменик, нити спомен-плоча страдалим у ратовима деведестих година прошлог века. Чика Живојин ми је рекао да тада оформљена спомен-соба у касарни, за шта сам данас први пут чуо, јер ме нико никада није позвао на то отварање, ако га је било.

Осим тога та соба је у касарни и није отвореног типа, односно као и да је нема. Толико о култури сећања и поштовању жртава. Јасно вам је ваљда да нама никакав спољни непријатељ не треба…

ФОТО: фејсбук

Сличне објаве

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *