Зашто Срби једноставно нису – СРБИ?

Пише: Мирослав ЛАКОВИЋ

То што видите је добило море подршке, малтене и овације. Сад сe вратимо уназад, пре тридесет година када нас је рат све разорио. Србији су уведене санкције, а са друге стране Дрине разбио породице, спалио домове, приморао стотине хиљада Срба да напусте своја огњишта у Босни и Хрватској и потраже уточиште управо у Србији.

Ти људи су отишли са рукама пуним бола, али и срцима пуним наде да ће негде пронаћи мир. Није ли болесно да их и данас, неко зове „дођошима“ који су „преузели Србију“ и „наметнули свој ред“?

То нису странци – то су Срби. Ваша браћа, сестре, исте вере и имена као и ви. Како је могуће „лупити“, а не запитати се: шта су ти људи данас, након 30 година у Србији? Зар је они нису градили са вама? Радили, школовали децу, плаћали порезе, делили туге и радости исте те Србије. Многи су засновали породице са домаћим становништвом, изродили децу, како могу бити странци?

Немогуће је то рећи, уколико се поседује минимум разума. Они су део вас – крв од ваше крви, патња од ваше патње, ако их одбаците, одбацујете и део себе. Да не буде да је та болест ограничена само на Србију, тако је скоро свуда. И овде, било где где су невољници морали доћи напустивши све што имају. Уколико неко мисли да се једва чекало са пар кофера напустити све што се имало, купити карту без повратка, идући у неизвесност нека то сам уради. И ту није крај – невоља никад не долази сама!

У прилог томе говори и то што су ти несретници увек за све криви – посебно ако су успели у нечему. Зашто је увек неко други крив, чак и ако је само бољи човек? Зашто се криве „дођоши“ за све што не ваља, уместо да се погледа у огледало?

Рат нас је све повредио, али ми смо ти који настављамо да хранимо те поделе. Ми смо ти који не признајемо сопствене грешке. Наравно да је лакше рећи „они су криви“ него признати да смо сви у овоме заједно, и да само заједно можемо и да се подигнемо. Све српске земље су јаке онолико колико смо ми уједињени. Сви смо ми Срби – нема оно „СРБИ ИЗ“ него просто Срби.

Када Американац или Немац свуда могу бити оно што јесу зашто Срби не могу бити исто као и они. Срамота ме шта смо постали… или смо то увек и били само не прихватамо да је тако. Посебно је тужно што се овакви ставови преносе и на млађе генерације које нису ни живеле те догађаје, али их упијају кроз породичне приче, друштвене мреже или политику. Мислим да би било много здравије да се више истиче оно шта нас спаја уместо борбе „ми против њих“ у менталитету.

Хоће ли икада доћи тренутак за разумевање, за заједништво и шта треба још да нам се догоди да би схватили да је то једини начин опстанка? Зар није време да престанемо да гледамо одакле је неко дошао 90-их, а да почнемо да гледамо куда заједно идемо данас да не би стигли нигде, тамо на чија врата већ куцамо.

ФОТО: фејсбук