Зашто су се српска и црногорска војска морале повући из Скадра 1913. године?

Пише: српскопитање

Црногорска војска је, уз помоћ српске војске, опседала Скадар 6 месеци и током тог периода је више пута безуспешно покушавала да заузме град. Крајем априла 1913. године, заповедник одбране Есад Паша је предао Скадар Црногорцима, али су они већ почетком маја под притиском међународних снага били приморани да се повуку, а град је припао новооснованој држави Албанији, сукладно одлукама Лондонске конференције.

Узрок опсаде су биле територијалне претензије Црне Горе, темељене на чињеници да је Скадар био престоница Зете у средњем веку. У време балканског рата, већинско становништво скадарске области су чинили Албанци.

20. марта 1913, Лондонска конференција је одлучила да Скадар дефинитивно остаје Албанији. Но, Црна Гора је одбила да прихвати одлуке Великих сила, у чему ју је подржала и Србија. Велике силе (без Русије) су 21. марта извршиле поморску демонстрације силе. Аустро-угарски, енглески, француски, немачки и италијански разарачи су се окупили испред Бара. Европа је Црној Гори ставила до знања да ће Скадар остати у Албанији и да прекине узалудно проливање крви.

12. априла 1913. европске силе су објавиле блокаду црногорске и албанске обале, услед чега Србија бива принуђена да повуче своје трупе из Албаније. Истог дана, почело је повлачење Приморског кора. Командант приморског кора, генерал Петар Бојовић, телеграмом је известио краља Николу да српске трупе напуштају опсаду Скадра:

„Политички разлози и данашња политичка ситуација нагоне нас прекинути непријатељства на Скадру и дићи опсаду. Сем блокаде с приморја, која онемогућава даље транспортовати трупе, муницију и храну, велике силе употребиле су сав свој утицај да Скадар остане Албанији и да ми не чинимо залудне напоре и непотребне жртве.“

Ова вест је имала поражавајуће дејство на црногорску војску. Краљ Никола је био убеђен да Скадар „за мало дана“ може бити њихов:

„Ваш ме телеграм поразио, да напуштањем заједничких операција губимо Скадар, који за мало дана може бити наш.“

Влада Црне Горе је, упркос свему, наставила са опсадом Скадра. Врховна Команда 14. априла наређује опште бомбардовање Скадра, које траје до 18. априла. У граду је владала глад, а у турским јединицама су избијале побуне. Иначе, већ неко време су са Есад- пашом Топтанијем вођени преговори о предаји.

21. априла Есад Паша је изнео службене услове предаје Црној Гори. 23. априла је потписан  споразум о предаји Скадра. Есад-паша је пропуштен са почастима и свим наоружањем (осим тешких топова) и исплаћено му је 10.000 фунти стерлинга. Он је тако сачувао војску и стекао подршку Србије и Црне Горе за проглашење сопствене албанске државе у деловима неокупираним од савезника, насупрот влади у Валони. 

Есад-паша је са 25.000 људи под оружјем кренуо ка југу, у Тирану, да се тамо прогласи за владара Албаније. Његове трупе су евакуисане бродовима грчке ратне морнарице.

24. априла црногорске јединице су ушле у Скадар. Италијански новинар описује сусрет турских и црногорских војника после предаје града 24. априла:

„Идући према базару, Црногорци се срећу са турским војницима који иду према мосту одакле ће напустити град. Застају и кратко разговарају. Црногорци им нуде бели хлеб који Турци са захвалношћу примају, а понеки за узврат нуде цигарете. Неки дојучерашњи непријатељи се рукују. Овакве кратке епизоде су се често понављале пред људима који се нису мешали, нити показивали икакве знаке дирнутости. Око поднева су се турски војници у колони спустили са Тепеа и коначно напустили град.“

24. априла увече Есад- паша Топтани је свечано предао кључеве тврђаве принцу Данилу. Генерал Јанко Вукотић је наименован за војног, а Петар Пламенац за цивилног гувернера Скадра. По заузећу Скадра, црногорска влада је покушала да објасни да то није ново изазивање великих сила, нити пркошење њиховим одлукама, већ само природна последица војничке операције извршене на основу међународног права. Да би смирио опозицију у земљи, краљ Никола је помиловао некадашњег министра- председника Радовића и неколико Црногораца уплетених у бомбашку аферу 1908/9. године, као и више политичких затвореника. 26. априла је прочитана прокламација престолонаследника Данила становницима Скадра, која почиње речима о ослобођењу од турског јарма, а затим гарантује обичаје, веру и сигурност.

Но, црногорска окупација Скадра је кратко трајала. Представници великих сила су 27. априла црногорској влади уручили писани захтев да се Скадар у најкраћем року евакуише и преда великим силама. Краљ Никола, чија је војска претрпела огромне губитке током опсаде Скадра, то није хтео прихватити. Тада је и Русија је започела притисак да се преда Скадар, незадовољна пркосним држањем краља Николе. Под руским притиском, српски премијер Никола Пашић је 30. априла упутио црногорској влади савет да уместо Скадра затражи друге компензације. Истовремено, пред обалом су демонстрирале аустро- угарске и италијанска флота. Аустро-Угарска је 3. маја 1913. објавила опсадно стање у Босни и Херцеговини.

Услед свих притисака, краљ Никола је, након две седмице окупације, 4. маја 1913. године телеграмом обавестио сер Едварда Греја да предаје Скадар у руке великих сила. По изласку црногорских трупа из Скадра, 14. маја је прекинута блокада црногорске и албанске обале и тиме је завршен Први балкански рат. у Скадар је ушао одред међународних снага, на челу са вицеадмиралом Бернеом. Међународна управа Скадром је трајала од 5. маја 1913. до избијања Првог светског рата.

Након повлачења, заповедник Црногорске војске сердар Јанко Вукотић је објавио следећу захвалницу:

„Похваљује се војска Црне Горе, њен војник и њен старешински кадар, дивизијари и сваки перјаник поименице и сердар због јуначког, неустрашивог и прегалачког држања на Скадру које нам је залуду било.“

Високи губици, односно неуспех Црногораца да директно заузму Скадар,  тумаче се тиме да је Црна Гора, за разлику од других балканских држава, задржала традиционалну милицијску организацију војске, односно због економске неразвијености није поседовала професионални официрски кадар и савремено оружје, пре свега артиљерију. То, као и кориштење традиционалне црногорске тактике која је инсистирала на појединачној борби прса о прса, показало се неадекватним приликом напада на положаје који су брањени уз помоћ бодљикаве жице, митраљеза и далекометне брзометне артиљерије.

Огромни губици који су се тешко осетили у релативно малобројном црногорском становништву, као и Николин неуспех да те жртве оправда конкретним резултатом, изазвали су дубоко незадовољство краљевом политиком у Црној Гори. Искуства код Скадра се често наводе као један од разлога што се за време Првог светског рата, 1915. године, суочен с инвазијом надмоћних аустро- угарских снага, кнез Никола одлучио за капитулацију, уместо да се заједно са српском војском повлачи кроз Албанију.

ФОТО: фејсбук