Због молитве нису могли да га убију

Пише: српскопитање

Саша Воронцов, руски војник, провео је пет година у чеченском заробљеништву, двије године га нису ни хранили, вјежбали на њему технику борбе прса у прса, неколико пута пуцали директно у њега, али нису успјели да га убију!

Његов пуковник Антоније Мањшин, прича како је током првог чеченског рата, 1995. године, његова војска добила наређење да крене у јуриш и блокира нападе Чеченских борбених група у Веденској клисури.

-Тамо постоји једно мјесто Ханцелак који у преводу са чеченског значи – мртва клисура. Тамо је нашу групу чекала засједа. Засједа – то је сигурна смрт: водећу и посљедњу машину онеспособљују и на тебе тактички пуцају са висине. Група која је пала у засједу преживљава максимум 20 до 25 минута, а послије тога то мјесто постаје њихова братска гробница. Преко радио станице су затражили ватрену подршку из ваздуха, а моју јуришну групу су одмах послали у помоћ. Тамо смо стигли за 15 минута. Хеликоптери су навођеним ракетама ваздух-земља неутралисали ватрене позиције на брдима изнад нас и на наше велико изненађење група је скоро у потпуности била спасена. Недостајао је само Саша Воронцов – причао је пуковник.

Саша је био снајпериста, сједио је на водећем возилу и експлозијом је био одбачен у долину 40-50 метара ниже.

-Почели су да га траже али га нису нашли. Почело је да се смркава. Пронађена је крв на стијенама, али њега није било. Догодило се најгоре, тако контузованог од гранате заробили су Чечени. Оформљен је тим за потрагу и спасавање, тражили га три дана по планинама, ноћу улазили, чак у села под контролом непријатеља, али Саша није пронађен. Отписан је као нестало лице и предложен је за орден храбрости – додаје Антоније.

Пет година касније, у Аргунској клисури у Шатојском рејону има насељени пункт Итум – Кале, а у току блокаде пункта мирни становници су обавијестили пуковника да код њих у тамници у јами лежи већ пет година један руски припадник специјалних снага.

Саша Воронцов је пет година у тој јами вршио нужду и живио, спавао, а два три пута недјељно су га изводили на рад да копа чеченима утврђења. На њему су се уживо вјежбали Чечени и обучавали, за борбе прса у прса са ножевима.

-Момци, чекао сам вас пет година, драги моји – рекао је војник након што је толико дуго чекао на своје другове.

Пуковник прича даље како су га повели са собом, окупали, обукли, након чега им је испричао шта су му радили дугих пет година. Сви су били изненађени када су га видјели и морали су да га питају како је преживио:

-Можете ли да замислите команданире, крстић сам љубио, крстио се, и молио, узимао глину правио куглице, крстио их и јео. Зими сам јео снијег. Знаш, те глинене куглице су ми биле укусније од домаће пите. Благословене куглице снијега су биле слађе од меда – причао је Саша.

Да неби побјегао, пресјекли су му тетиве на ногама, није могао стајати, а често су се „играли“ тако што су пуцали у њега.

Кажу: ”Моли се свом Богу, ако Бог постоји он ће те спасити.” И он се молио, још увијек ми је у ушима та молитва, једноставне руске душе, “Господе Исусе, мој најдражи, Христе мој предивни, ако Ти је срцу данас угодно, ја ћу поживјети још мало.”

Затвара очи и крсти се. Они притискају окидаче али не долази до пуцња. И тако два пута – пуцањ се не дешава. Поново репетирају – Нема пуцња. Мијењају шаржере – опет ништа, мијењају аутомате – ништа.

У Сашу се заљубила чеченска девојка, она је од њега много млађа, имала је 16 година, то је тајна душе. Она му је треће године тајно ноћу носила козје млијеко, спуштала канапом у јаму и тако спашавала. Родитељи су је хватали на дјелу, шибали скоро до смрти, закључавали у оставу. Њено име Асељ. Иако су је родитељи везивали, она је успјевала ноћу да то прегризе изађе кроз прозорче, помузе козу и донесе му млијеко.

Асел је повео са собом. Она се крстила и сада јој је име Ана, вјенчали су се, и родили двоје дјечице, Кирила и Машу. Пуковник прича како су се срели касније у Псковско Печерском манастиру и да Саша много боље изгледа.

-Најважнија ствар коју ми је Саша на растанку рекао када сам га питао како је преживио све то: “Ја сам провео двије године у јами и толико сам плакао да је сва глина испод мене била мокра од суза. Гледао сам у звјездано чеченско небо из лијевка моје тамнице и тражио свог спаситеља. Плакао сам као дијете, тражио свога Бога.

ФОТО: фејсбук